Украдена историја

Пре неколико година, у Турској, путовао сам туристичким аутобусом од летовалишта на обали до древног Ефеса. Водич, симпатични млади Турчин, говорио нам је о дугој историји овог знаменитог града и Мале Азије. Хетити, Персијанци, Римљани, Турци Селџуци, крсташи, па опет Турци Османлије… Убрзо сам приметио да у тој лепо испричаној причи нешто недостаје. Успео је да не помене Грке, народ који је Ефес основао, у њему живео скоро два и по миленијума, који је ту истребљен већ у 14. и 15. веку, да би у целој Малој Азији био уништен у геноциду, од 1914. до 1922. године.

Помислих да га, загледан кроз прозор, нисам слушао довољно пажљиво. Али не, нисам се преварио. Прошли смо кроз цео Ефес и стигли до излазне капије, где су насртљиви продавци сувенира већ почели да нас прогоне, а реч „Грци”или „грчко” није се зачула. Коначно се представих и упитах зашто ниједном, у тих неколико сати, није поменуо народ који је овај град основао и учинио га славним? Није се збунио: „О, је ли могуће, опростите, наравно, то ми је промакло”. Пошто смо ушли у аутобус, релаксирано ми је, у микрофон, захвалио на подсећању и саопштио путницима да су Ефес основали Грци и миленијумима у њему живели.

Док смо шетали кроз рушевине Ефеса, у свести ми је одзвањао звук некаквих једноличних, тупих удараца. Док смо се возили ка летовалишту, у једном тренутку, схватио сам одакле долазе. Били су то ударци гумене лопте о зид Богородице Љевишке у Призрену. Те 1997. гледао сам албанског дерана који је, са чудном упорношћу, шутирао лопту у зид древне српске светиње, стиснуте између кућа локалног становништва. Звуци тих удараца били су као ритам неке претеће корачнице, која као да је хтела да најави затирање српског наслеђа на Косову и Метохији. Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао да би у нашем добу био уништен и протеран.

Неколико година после овог ефеског искуства, поново сам био у Призрену. Шетао сам централним градским улицама и слушао водиче. Равнодушно су пролазили поред спаљених српских кућа и полуразорене Призренске богословије. Ишли су улицама којима је, колико јуче, текла крв њихових становника. Србе нису помињали. О њима је, на француском, говорио само један момак. Србин, како сам после сазнао.

Прошао сам касније и Албанију, од Скадра до Саранде. Тамо су систематски обрисани сви трагови присуства српског народа. Када један народ уништите, онда остатке његове културе само преименујете. После разарања српских цркава и споменика 1999. и 2004, то је покушано са српском баштином на Косову и Метохији – њено преименовање, у Унеску, у косовско културно наслеђе. То се данас покушава и са српском саборном црквом Светог Николе у Новом Брду, на чијим остацима „косовска влада” и њени немачки спонзори хоће да „обнове” католичку цркву.

Модел преотимања и преименовања увелико се примењује у Црној Гори. Оно што се сада тамо догађа, међутим, није се збивало ни под Османлијама, Хабзбурговцима, или италијанским фашистима. Држава, коју воде бивши Срби, најављује да ће Српској православној цркви преотети цркве и манастире изграђене пре 1918. године. Ако се то заиста догоди, последице се тешко могу предвидети и преценити.

Шта чини српска академска историографија? Њени ресурси нису безначајни – реч је о неколико универзитета и института. Уместо да се саберу и удруже снаге у раду на темама које су нечији интереси учинили отвореним и спорним, унутар струке у току су нечувени прогони и чистке. Већ је промењена „крвна група” централне академске историографске установе, која одређује научну политику у целој земљи, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потврдило се да ту није била реч о личним сукобима него о системском обрачуну који води ка успостављању превласти хашке интерпретације српске историје у самом Београду. Сада се већ забрањују јавна реч и слобода говора. Потписник ових редова добио је, због „вербалног деликта”, пет судских тужби од клике са одељења (Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Владе Станковића и Синише Мишића). Оно је сада под контролом историчара који Србе називају „биолошким отпадом” и иступају као идеолози црногорског режима (Никола Самарџић), који проповедају филозофију „клечања пред јачим” (Радош Љушић) и залажу се за независно „Косово” (Самарџић, Љушић, Стојановић).

На овом месту, у својој првој колумни („Политика”, 28. новембар 2016), предлагао сам да српско министарство просвете хитно формира стручне тимове, који ће се бавити систематским истраживањем тема важних за опстанак наше земље и угрожени идентитет српског народа. У међувремену, српска држава најавила је повлачење са Косова и Метохије и показала невероватну незаинтересованост за судбину српског народа и његове баштине у Црној Гори. Треба, како се види, тражити нове облике организовања.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа