Ukradena istorija

Pre nekoliko godina, u Turskoj, putovao sam turističkim autobusom od letovališta na obali do drevnog Efesa. Vodič, simpatični mladi Turčin, govorio nam je o dugoj istoriji ovog znamenitog grada i Male Azije. Hetiti, Persijanci, Rimljani, Turci Seldžuci, krstaši, pa opet Turci Osmanlije… Ubrzo sam primetio da u toj lepo ispričanoj priči nešto nedostaje. Uspeo je da ne pomene Grke, narod koji je Efes osnovao, u njemu živeo skoro dva i po milenijuma, koji je tu istrebljen već u 14. i 15. veku, da bi u celoj Maloj Aziji bio uništen u genocidu, od 1914. do 1922. godine.

Pomislih da ga, zagledan kroz prozor, nisam slušao dovoljno pažljivo. Ali ne, nisam se prevario. Prošli smo kroz ceo Efes i stigli do izlazne kapije, gde su nasrtljivi prodavci suvenira već počeli da nas progone, a reč „Grci”ili „grčko” nije se začula. Konačno se predstavih i upitah zašto nijednom, u tih nekoliko sati, nije pomenuo narod koji je ovaj grad osnovao i učinio ga slavnim? Nije se zbunio: „O, je li moguće, oprostite, naravno, to mi je promaklo”. Pošto smo ušli u autobus, relaksirano mi je, u mikrofon, zahvalio na podsećanju i saopštio putnicima da su Efes osnovali Grci i milenijumima u njemu živeli.

Dok smo šetali kroz ruševine Efesa, u svesti mi je odzvanjao zvuk nekakvih jednoličnih, tupih udaraca. Dok smo se vozili ka letovalištu, u jednom trenutku, shvatio sam odakle dolaze. Bili su to udarci gumene lopte o zid Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Te 1997. gledao sam albanskog derana koji je, sa čudnom upornošću, šutirao loptu u zid drevne srpske svetinje, stisnute između kuća lokalnog stanovništva. Zvuci tih udaraca bili su kao ritam neke preteće koračnice, koja kao da je htela da najavi zatiranje srpskog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Gledao sam u Efes, slušao turskog vodiča i pitao se da li će ovako albanski vodiči jednog dana da vode turiste kroz Prizren, Peć i Prištinu? Prećutkujući narod koji je te gradove podigao da bi u našem dobu bio uništen i proteran.

Nekoliko godina posle ovog efeskog iskustva, ponovo sam bio u Prizrenu. Šetao sam centralnim gradskim ulicama i slušao vodiče. Ravnodušno su prolazili pored spaljenih srpskih kuća i polurazorene Prizrenske bogoslovije. Išli su ulicama kojima je, koliko juče, tekla krv njihovih stanovnika. Srbe nisu pominjali. O njima je, na francuskom, govorio samo jedan momak. Srbin, kako sam posle saznao.

Prošao sam kasnije i Albaniju, od Skadra do Sarande. Tamo su sistematski obrisani svi tragovi prisustva srpskog naroda. Kada jedan narod uništite, onda ostatke njegove kulture samo preimenujete. Posle razaranja srpskih crkava i spomenika 1999. i 2004, to je pokušano sa srpskom baštinom na Kosovu i Metohiji – njeno preimenovanje, u Unesku, u kosovsko kulturno nasleđe. To se danas pokušava i sa srpskom sabornom crkvom Svetog Nikole u Novom Brdu, na čijim ostacima „kosovska vlada” i njeni nemački sponzori hoće da „obnove” katoličku crkvu.

Model preotimanja i preimenovanja uveliko se primenjuje u Crnoj Gori. Ono što se sada tamo događa, međutim, nije se zbivalo ni pod Osmanlijama, Habzburgovcima, ili italijanskim fašistima. Država, koju vode bivši Srbi, najavljuje da će Srpskoj pravoslavnoj crkvi preoteti crkve i manastire izgrađene pre 1918. godine. Ako se to zaista dogodi, posledice se teško mogu predvideti i preceniti.

Šta čini srpska akademska istoriografija? Njeni resursi nisu beznačajni – reč je o nekoliko univerziteta i instituta. Umesto da se saberu i udruže snage u radu na temama koje su nečiji interesi učinili otvorenim i spornim, unutar struke u toku su nečuveni progoni i čistke. Već je promenjena „krvna grupa” centralne akademske istoriografske ustanove, koja određuje naučnu politiku u celoj zemlji, Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Potvrdilo se da tu nije bila reč o ličnim sukobima nego o sistemskom obračunu koji vodi ka uspostavljanju prevlasti haške interpretacije srpske istorije u samom Beogradu. Sada se već zabranjuju javna reč i sloboda govora. Potpisnik ovih redova dobio je, zbog „verbalnog delikta”, pet sudskih tužbi od klike sa odeljenja (Nikole Samardžića, Dubravke Stojanović, Radoša Ljušića, Vlade Stankovića i Siniše Mišića). Ono je sada pod kontrolom istoričara koji Srbe nazivaju „biološkim otpadom” i istupaju kao ideolozi crnogorskog režima (Nikola Samardžić), koji propovedaju filozofiju „klečanja pred jačim” (Radoš Ljušić) i zalažu se za nezavisno „Kosovo” (Samardžić, Ljušić, Stojanović).

Na ovom mestu, u svojoj prvoj kolumni („Politika”, 28. novembar 2016), predlagao sam da srpsko ministarstvo prosvete hitno formira stručne timove, koji će se baviti sistematskim istraživanjem tema važnih za opstanak naše zemlje i ugroženi identitet srpskog naroda. U međuvremenu, srpska država najavila je povlačenje sa Kosova i Metohije i pokazala neverovatnu nezainteresovanost za sudbinu srpskog naroda i njegove baštine u Crnoj Gori. Treba, kako se vidi, tražiti nove oblike organizovanja.

Vanredni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista