Дивне успомене

Одоше гости. Прође и тај „Евросонг”, као што и свако чудо мине. Нама остају слава, нешто њиховог новца, мало воде у ушима..., а њима – дивне успомене, надамо се?!

Је л’ вредело? Него шта је, мајка му стара! Је л` коштало?! Јашта је! Када је па овдашњи домаћин био циција кад жени сина јединца?! По принципу „нек цркну душмани” оженисмо и ми овог нашег двомилионског ђувегију за невесту – Европу. Да се памти и прича.

Под изговором лаких нота пребринусмо, богами, тешку бригу...

Ваљда се тај подругљиви запад коначно уверио да и ми ходамо на две ноге, не ловимо за доручак, не бежимо на дрво када нас нешто уплаши и... не приносимо странце као жртве боговима Саве и Дунава!

А било је свакаквих прича, ал’ нек им је просто! Кусо и репато испирало је уста нашим Београдом, не знајући колики је он господин!!!

Но, добро, грешили су јер нису знали, али жалосно је што су га опањкавали и они који га и те како, у сокак, знају. Мислим на она, овдашња, душебрижна наличја што су панично упозоравала госте да се држе главних улица, осветљених места, доброћудних група и да, наравно, са собом увек носе комадину сировог меса?! Да је баце, искочи ли пред њих какав ксенофобично- крвожедни домородац...

Ал’ овог су се пута малко... Малко више, заправо! Сувише се људи инфицирало вирусом „Београд” да би њихова „превентива” имала више икаквог смисла...

Мада, донекле је и мени жао сиротих стренџера које су овакви, као ја, упознавали с Београдом. Наиме, робујем накарадном обичају да госте прво натерам да пробају, а затим виде град. Рачунам, кафана је заједнички именитељ свих култура, док, рецимо, музеји умеју да буду тачке великих цивилизацијских спотицања...

Додуше, ови „евросонговци” су били тврд орах, морам признати. Наиме, позове ме средином недеље драги пријатељ и колега да прискочим у помоћ јер се групица фламанских туриста отела контроли. Неће у кафану – бога нема!

Шта ћу, међуредакцијска сарадња је светиња, одем да смирим ситуацију. Видим, упртили некакве водиче, брошуре, карте... заокружили на њима све могуће знаменитости града. Аууу, па где ове „задужи” од толико света, мислим се ?! Јеси ли ти на уредника камењем гађао да их баш на тебе упути?..

Повратим се од првог шока и почнем на „течном” енглеском разложно да им објашњавам: „Дис из кафана Каленић, билет-сервис, малтене. Ми сад лепо седнемо и код мистер конобара наручимо карте (јела и пића) за финално вече, дабоме. Шприцер је званично пиће целе манифестације, јакако?!” Наравно, схвате озбиљност ситуације. Основ међународне сарадње јесте јасно и истинито информисање.

Не лези враже, после неколико „званичних напитака” навалили да их водимо у још неке „билетарнице”, веле, можда имају у понуди нешто од места ближе бини?! Хајде, изађемо им у сусрет, међутим...

Помамили се, море! Џаба им понављамо: „Нема више карата, момци. Распродало се, фајронт! Има мистер конобар кућу, жену, децу... Ако га наљутимо позваће квартет из СУП-а, а они су из ревијалног дела такмичења, специјализовани за интерактивни контакт с публиком!”

Ех, где ли су сада оне дивне карте и брошуре?!

Слушајте браћо, кад сте већ у Београду морате обавезно да видите и смедеревску тврђаву?! Ево, баш ускоро полази једна група у обилазак, са Аутобуске станице. Само реците да сте посетиоци „Евросонга” и док отпевате песме првих осморо финалиста, већ стижете.

Шалим се, наравно да нисмо покушали на тако ружан начин да их се отресемо – пробали смо с добрим старим бежањем, али... Што су фламанци у кондицији?! Стигоше нас код Теразија.

Допратили смо их до хотела и замолили да се одмах јаве колегином уреднику!

„Слободно, ма не спава у три ујутру! Трепери да чује како вам се допао град и наравно – пуно га поздравите! Ако се не јави испрве, само будите упорни...”

П. С. Шалу на страну, одушевљење странаца Београдом нас изнова сети на оно што, можда, пречесто и волшебно заборављамо: колико је ово диван град и како заслужује да га искрено и нештедимице волимо. Не дозволимо да то други чине искреније од нас!