Претендент на црквени трон

Актуелни председник Црне Горе Мило Ђукановић не задовољава се тиме што је тридесет година неприкосновени владар Црне Горе, већ се самокандидовао да буде газда Невладине организације Црногорске православне цркве. Тај пројекат наумио је да заврши отимањем храмова и имовине осмовековне Митрополије црногорско-приморске. У историји Црне Горе то није чинила ни једна власт, па ни у доба Турака.

Након тридесет година политичког деловања, Ђукановићу је неко шапнуо да треба да региструје цркву, одрекне се Косова и Метохије и тамошњих православних светиња, отварајући врата и њиховом нестанку. Пре тога признао је „Косово” за државу, одрекао се братских руку Србије и Русије којој је увео санкције. Био је недавно на „исповиједи” код папе, али не и код православних патријараха. Ваљда му је папа боље раме за плакање око невоља са Србима и православцима у држави.

Опозиција га деценијама оптужује да је створио „приватну државу, у којој влада закон мафије, шверца цигарета, дроге, продаје оружја и белог робља”, као и да је „народна предузећа продао у бесцење”, да је „енормно обогатио његову породицу, кумове и сараднике”, да опозиционарима намешта „суђења и тужбе и батинање посланика”.

Ђукановићеви обожаваоци саопштавају да је он Црној Гори вратио статус самосталне и независне државе, увео у војну НАТО армаду и да је државу довео на сам праг Европске уније. То је оно што ће се казивати кроз историју.

Деведесетих година након што је срушио комунистичку власт с Момиром Булатовићем, Павлом Булатовићем, Светозаром Маровићем, Љубишом Станковићем, Павлом Милићем, формира Демократску партију социјалиста, затим је поделио, био је уз Милошевића, па га се одрекао, повео „рат за мир у Хрватској” и затим „убедио” свет да то није био он, распродао све фабрике, прећутно легализовао шверц с високоисплативом робом, створио сопствену финансијску империју и сада га сврставају међу 20 најбогатијих политичара не само у Европи;  одрекао се свега што не тресе његову столицу и касу, а народу од првог изборног слогана „Године почињу јануаром” до онога „Да живимо боље”, што је једино обезбедио својој породици и њиховој послузи.

На време је образовао свог наследника, сина Блажа, након што га је школовао на свом приватном факултету у Доњој Горици, да без иједног цента обрне десетине милиона евра, па се сада његова генерација нада да ће „Краљ Мило” отворити и едукативни центар где би будућим милионерима пренео искуства како зарадити ни од чега. Разумеће то будући „бизнис ластари” уколико још негде постоји држава у којој је могуће да расте број милионера и број оних који преживљавају захваљујући народним кухињама.

Но, ко ће и на који начин ући у историју тешко је прогнозирати, али чини се да ће историја забележити оне који га, након три деценије владања Црном Гором, брдима и приморјем, уклоне с власти.