Наш народ воли да се суди

Редовним професорима универзитета радни однос може да траје до краја школске године у којој пуне 70 година живота, а судије Врховног касационог суда одлазе у пензију са 67 година, док се радни век за остале судије и већину запослених грађана завршава када напуне 65 година.

Тренутно један од најстаријих судија у Србији је Предраг Трифуновић, који је већ 13 година председник Грађанског одељења Врховног касационог суда. Први пут је за судију изабран пре 41 годину, 1. јуна 1978. године, а у највишем суду је већ 23 године, од 10. јуна 1996. У пензију ће отићи у октобру ове године, када прослави 67. рођендан.

– Много сам радио и долази време да се од судијског посла одморим, али морам да укажем да је у нашем правосуђу дошло до велике смене генерација и да младе судије имају све мање могућности да обогате своје знање и вештине искуствима старијих судија. Због тога треба размислити о продужењу радног века за судије на 70 година, као што је то случај, између осталих, у Републици Српској, Хрватској, Словенији, Федерацији БиХ и Мађарској. То је у складу и са Европским законом о судијама из 1998. године, који има карактер препоруке. Судије Врховног суда САД бирају се доживотно. Недавно је једна америчка судија преминула у 85. години – каже Предраг Трифуновић.

Подсећа да професори на факултетима могу да раде до 70 година, ако испуњавају услове из Закона о високом образовању, уз сагласност послодавца.

– Закон о судијама је у последње три године два пута променио правила о радном веку. Најпре је допуштено да све судије раде до 65 година старости. Касније је прописано да само судије Врховног касационог суда могу да раде до 67. године, а председници и после тога до истека мандата. Остале судије се због тога, а и због могућности продужења радног века у општем режиму после 65. године, осећају дискриминисано – каже Трифуновић.

Већина судија ВКС одлучила је да ради докле им то закон омогућава, јер је разлика између њихове плате и пензије огромна, зато што нису стигли да реше нека животна питања, као што су стамбени простор, школовање деце и фактичка обавеза издржавања.

– То су мотиви судија да остану на послу до 67. године, иако је посао (сада мање популаран него раније) изузетно тежак и стресан. У већини европских земаља пензија судија износи 80 одсто од последње плате. Дакле, пензија им је врло висока, а код нас је однос судијске плате и пензије три према један, када је у питању највиши суд. У Црној Гори судије се боре да се примени ова одредба о висини пензије из Европског закона о судијама – објаснио је Трифуновић.

Свестан је да су тежње за продужење радног века у супротности са запошљавањем и напредовањем младих кадрова.

– Са друге стране, ми имамо у неким областима дефицит кадрова, али и страховит притисак на пензијски фонд. У свету се сматра да је пензијски фонд одржив ако је однос четири према један у корист запослених. То значи да четворо запослених издржава једног пензионера. У нашим приликама однос запослених и пензионера је скоро један према један – подсећа судија.

У прилог продужењу радног века стоји и чињеница да у многим професијама, а нарочито у правосуђу, долази до велике смене генерација, одлива кадрова и да има око 500 непопуњених судијских места предвиђених према важећој систематизацији.

– Судије са пуно искуства одлазе у пензију а млади су релативно без искуства. Наш народ воли да се суди, па смо ми и даље земља са огромним бројем судских предмета. Тренутно у српском правосуђу има око два милиона незавршених предмета по извештају из 2018. године. Млади се релативно тешко сналазе у толиком приливу предмета, а то се нарочито односи на грађанске, привредне и радне спорове, као и поступке извршења – каже судија Трифуновић.

У Врховном касационом суду прошле године решено је више од 13.000 предмета, на којима су радили: 21 судија у парници, 12 судија кривичара и двоје судија у управном већу. Кривичари су мање оптерећени приливом, док је у грађанском сектору (општа радна и привредна материја), тренутно око 14.000 предмета у раду по ревизији. Управни суд и Виши суд у Београду су још оптерећенији.

– То је огромно оптерећење за суд, а притом ВКС има и друге обавезе изван суђења, као што је уједначавање судске праксе, заузимање ставова о сложеним и спорним питањима у пракси, учешће у раду радних тела за припрему закона, Правосудној академији и слично. Седнице Грађанског одељења, које се одржавају петнаестак пута годишње, и по броју и сложеношћу тема личе на вишедневна саветовања. Напори Врховног касационог суда на уједначавању праксе похваљени су од стране Европског суда за људска права. Наш став о конверзији кредита (швајцарцима) послужио је као инспирација за доношење закона. Правичан је јер је помирио опречне интересе, одржао уговоре на снази, олакшао положај дужника, отклонио евентуалну кризу банкарског система и потенцијално смањио број судских спорова. Словенија је усвојила Закон о конверзији по моделу става Врховног касационог суда – каже Трифуновић.

У највишем суду у Србији поштују се ставови Европског суда за људска права, која налажу да предмет у трећем степену треба да буде решен за једну годину. Судија Трифуновић каже да се огромна већина, око 80 одсто предмета, решава у том року.

– То успевамо ванредним напорима, јер судије у грађанској материји завршавају више од 40 предмета месечно. Међутим, то се одражава на квалитет судских одлука, које би некада могле бити боље – каже судија.

Када је реч о квалитету судијског кадра, истиче да се проблем мора сагледати још од образовања на факултету.

– Недопустиво је да се важни предмети на државном Правном факултету у Београду изучавају два и по до три месеца, односно само у једном семестру. На пример, облигационо право, грађанско-процесно, радно, привредно и стварно право, изучавају се само у једном семестру, иако уџбеници имају преко 800 страница. Очигледно је да се целокупна материја изучава изузетно брзо, у некој скраћеној форми. Студенти на правним факултетима у САД изучавају годину дана само уговоре, а још годину дана накнаду штете. Код нас се то све завршава за три месеца – каже Предраг Трифуновић.

Цепање потраживања

Судија Трифуновић истиче да је огроман број радних спорова резултат непрецизних колективних уговора и непоштовања тих уговора од стране послодаваца, а некада и од државе.

– Примери за то су „Железница”, МУП и Национална службе за запошљавање, дечји вртићи, школе, које узрокују огроман број непотребних спорова. Сада су веома актуелне тужбе због неплаћених трошкова превоза запосленима, а има на стотине предмета због неисплаћеног прековременог рада, топлог оброка, регреса и доприноса – каже Трифуновић.

Судове додатно оптерећује и проблем такозваног „цепања потраживања”. Наиме, уместо да се поднесе једна тужба за сва потраживања из радног односа, запослени подносе за сваку ставку посебну тужбу и тако се увећавају трошкови поступка.

– Ми немамо правило, као што постоји у упоредном праву да, ако си данас могао да тужиш за четири ствари, а ниси, за све нове захтеве које постављаш – немаш право на трошкове. Примера ради, ако запослени подноси тужбу за топли оброк, треба истовремено да тужи за регрес, прековремени рад и доприносе, а не да подноси четири одвојене тужбе – објашњава судија. Зато се залаже да то правило буде унето и у наш парнични поступак.