По­моћ др­жа­ве мла­ди­ма на се­лу

Не­дав­но осно­ван Са­вет за уна­пре­ђе­ње на­шег се­ла за­слу­жу­је по­др­шку. Ну­жне су кон­крет­не и што ско­ри­је ме­ре да се за­у­ста­ви го­то­во апо­ка­лип­тич­но пра­жње­ње се­ла ши­ром на­ше зе­мље. Ево јед­ног пред­ло­га на осно­ву ста­ња у се­лу Со­вљак на­до­мак Уба, у ко­јем се од три­де­се­то­го­ди­шња­ка са­мо је­дан ба­ви по­љо­при­вре­дом, ве­ћи­на је нео­же­ње­них, дво­ји­ца оже­ње­на, за­сад: тро­је де­це.

Же­ле­ли би да се оса­мо­ста­ле, за­сну­ју по­ро­ди­це, по­диг­ну ку­ће. Ро­ди­те­љи су спрем­ни да им за жи­во­та пре­не­су део по­ро­дич­ног има­ња (што је до­ста рет­ка по­ја­ва у Ср­би­ји). Мла­ди­ћи су са­ку­пи­ли по­ко­ју хи­ља­ду евра, узда­ју се у по­моћ по­ро­ди­це и ро­ђа­ка, али као да им не­ко већ на пр­вом ко­ра­ку са­ве­ту­је да од­у­ста­ну. Јер, за пре­нос вла­сни­штва по­треб­на је по­за­ма­шна су­ма, за пре­во­ђе­ње зе­мљи­шта у гра­ђе­вин­ско та­ко­ђе, за раз­не до­зво­ле до упо­треб­не, опет не­ко­ли­ко хи­ља­да евра (у ди­нар­ској про­тив­вред­но­сти).

И – оде тих не­ко­ли­ко хи­ља­да евра. Од ку­ће ни­шта.  За­то, не­ка вла­да и град­ске упра­ве омо­гу­ће овим љу­ди­ма да све пред­ви­ђе­но пла­те у ра­та­ма, за не­ко­ли­ко го­ди­на. А са­ку­пље­не па­ре по­тро­ше на град­њу, а не да ди­жу ру­ке и од же­нид­бе и од ску­ћи­ва­ња. 

Алек­сан­дар По­по­вић,  но­ви­нар у пен­зи­ји, Бе­о­град