Са­мо­зва­ни по­ми­ри­тељ

До пре не­ки дан чи­ни­ло се да је вре­ме ме­диј­ске упо­тре­бе у Ср­би­ји Вла­ди­ми­ра Па­ви­ће­ви­ћа и ње­го­ве ис­пра­зне ре­то­ри­ке не­по­врат­но про­шло, а он­да се тај по­ли­тич­ки кон­вер­тит, са­да при­ре­пак Ђу­ка­но­ви­ће­вог ДПС-а, по­ја­вио на две ов­да­шње те­ле­ви­зи­је с ман­тром да су за по­гор­ша­ње срп­ско-цр­но­гор­ских од­но­са кри­ве обе стра­не. При­том је, из­бе­гав­ши да се из­ја­сни о ви­ше­го­ди­шњем апарт­хеј­ду пре­ма Ср­би­ма у Цр­ној Го­ри, по­ку­шао да се пред­ста­ви као спо­на из­ме­ђу две др­жа­ве, не­ка­да­шња „два ока у гла­ви”, као ме­си­ја за вра­ћа­ње ста­ре љу­ба­ви из­ме­ђу Ср­ба и Цр­но­го­ра­ца.

Па­ви­ће­ви­ће­во је пра­во да се од­ре­ђу­је/не од­ре­ђу­је пре­ма не­ком пи­та­њу и про­бле­му, али је крај­ње ли­це­мер­но, и за огром­ну ве­ћи­ну Ср­ба (ма где би­ли) увре­дљи­во, да их он под­у­ча­ва и „сје­ту­је” шта да чи­не. Про­сто за­то што Вла­ди­мир Па­ви­ће­вић, ни по иде­ја­ма, ни по ми­ну­лом по­ли­тич­ком ра­ду, не пред­ста­вља пер­со­ну ко­јој се мо­же ве­ро­ва­ти, и од ко­је се мо­же не­што ве­ли­ко а ва­ља­но чу­ти. 

Овај не­ка­да­шњи по­сла­ник у пар­ла­мен­ту Ср­би­је, због не­по­сто­ја­но­сти за­ки­ћен и епи­те­том „по­ли­тич­ког на­јам­ни­ка”, у ме­ђу­вре­ме­ну је од­је­здио у Цр­ну Го­ру, где као ли­дер ми­нор­не стран­ке (ни­ма­ло слу­чај­ног име­на – „Цр­но­гор­ска”) ве­што из­бе­га­ва оштри­је за­ме­ра­ње Ђу­ка­но­ви­ће­вом ре­жи­му, упр­кос чи­ње­ни­ци да је тај ду­го­тра­ју­ћи ре­жим, са ја­сним обе­леж­ји­ма дик­та­ту­ре, све окрут­ни­ји пре­ма по­ли­тич­ким не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма, по­себ­но пре­ма та­мо­шњим Ср­би­ма. 

Па­ви­ће­вић са­ве­ту­је Ср­би­ји да раз­го­ва­ра с Ђу­ка­но­ви­ћем, али исто­вре­ме­но из­бе­га­ва да по­са­ве­ту­је Ђу­ка­но­ви­ћа да за­у­ста­ви дис­кри­ми­на­ци­ју Ср­ба у Цр­ној Го­ри, из­ра­же­ну на ви­ше на­чи­на – од хап­ше­ња њи­хо­вих по­сла­ни­ка и дис­ква­ли­фи­ка­ци­ја при за­по­шља­ва­њу, до из­го­на из др­жав­них слу­жби и уда­ра на Срп­ску пра­во­слав­ну цр­кву и ње­ну ви­ше­ве­ков­ну имо­ви­ну. 

Нар­ци­со­и­дан пре­ко ме­ре и за­нет удва­ра­њем ауто­шо­ви­ни­сти­ма у Ср­би­ји и де­лу ов­да­шње опо­зи­ци­је, овај са­мо­про­гла­ше­ни ми­ро­тво­рац не ви­ди, или не­ће да ви­ди, да ње­го­ва за­ми­шље­на ми­си­ја (не­по­зна­тог упо­ри­шта) не­ма ни­ка­кве шан­се док „на до­ма­ћем те­ре­ну” не учи­ни не­што што би га мо­гло про­мо­ви­са­ти у искре­ног бор­ца за прав­ду, исти­ну и сти­ша­ва­ње стра­сти из­ме­ђу два нај­бли­ски­ја на­ро­да на Бал­ка­ну.

Све док ње­го­ви ста­во­ви бу­ду ма­ње-ви­ше у функ­ци­ји то­ле­ри­са­ња или од­бра­не Ми­ло­вих опа­сних „др­жав­нич­ких” по­те­за, Па­ви­ће­вић ће оста­ти по­ли­тич­ки Пиг­меј, не­до­ра­стао озбиљ­ном по­слу и ве­ли­кој уло­зи, за чим, у вла­сти­тој уобра­зи­љи, то­ли­ко те­жи. По­се­до­ва­ње др­жа­вљан­ста­ва Ср­би­је и Цр­не Го­ре, чи­ме се хва­ли, пре­ма­ло је за уло­гу ко­ју би ра­до да игра у срп­ско-цр­но­гор­ским од­но­си­ма, да­нас ком­пли­ко­ва­ни­јим не­го ра­ни­је. 

Јо­во Ву­ко­вић, Но­ви Бе­о­град