Идемо даље

Ето, у свој овој журби нисам ни осетила како је брзо дошао тренутак да притворим свој волонтерски дневник. Евросонг је на крају, остаје нам још да лепо, уз обавезно махање, испратимо ове хиљаде забавних људи који су протекле две недеље открили један сасвим нови Београд и људе са којима су се супер дружили и провели.

Вероватно ће још данима бити речи о томе како смо прошли, да ли је Град нешто зарадио и хоће ли наша слика сада бити другачија, али ја бих, право да вам кажем, да се мало позабавим оним жаргонским питањем: шта ја имам од тога?

За почетак, имам добар разлог да се осећам другачијом, привилегованом и, ако баш хоћете, одговорнијом. Осећај да заиста од тебе нешто зависи, иако си један међу хиљаду, моћна је ствар. Баш тај део из родитељских прича о томе како човек мора озбиљно да схвати ово или оно у ствари никада у придикама не може да има тако добру илустрацију као ово искуство. Радиш озбиљно и напорно, не спаваш баш превише, а опет се будиш и пре него што сат зазвони и без фолирања, поносно, облачиш своју волонтерску мајицу, као заштитни знак или знак распознавања. Не само на Евросонгу, већ и друштву, у граду. И видиш како ти друштво завиди што имаш „ти-шрт”, мајицу која се не продаје и које су овде стигле у ограниченом броју. Још месецима ћемо бити јединствени и препознатљиви.

За крај, имам бар 999 нових лица за фејсбук: и за онај на нету и за овај приватни, у срцу и глави. Мало ли је?!

Рекох, време је да притворим, никако да затворим свој волонтерски дневник, јер, сада већ сигурно знам – ето мене поново међу волонтерима. Већ сам се пријавила у базу података за Универзијаду следеће године, а, како ствари стоје, нећу пропустити ни светска универзитетска првенства која ће у Београду бити већ овог лета. Ако заиста хоћете да се упознамо (а рекли су ми да има таквих), свратите на сајт www.yb2009.org, идите на одељак за волонтере и – видимо се.

До следећег сусрета

Ваша волонтерка