Престоница пуна супротности

Како странци виде Београд? Да ли имамо разлога да будемо поносни на свој град, или још треба да учимо из светских метропола?

За Хедер Пулос (25), америчку музичарку која захваљујући стипендији проводи четири месеца у нашој земљи, српска престоница представља стални извор инспирације и „неочекивано откриће”, а истиче да је посебно сретна што је овде за време Евросонга.

– Захваљујући колеџу који похађам добила сам могућност да се усавршавам проучавајући различите културе. Пре Србије провела сам по четири месеца у Мексику и Јужноафричкој Републици, а у Београду остајем до августа. Прво што ми је „упало у очи” када сам изашла из авиона су лепа, али озбиљна лица. Помислила сам да је то, вероватно, случајност и да сам набасала на неку, за мој укус, претерано дотерану стјуардесу. Међутим, испоставило се да је код вас правило да много пажње посвећујете спољашњем изгледу, а и ретко се смејете – запазила је Пулосова.

Гостољубиви према гостима

Зашто се не смејемо баш за сваку ситницу, овој Американки из Сијетла, која у Београду гостује са дечком, постало је јасно када је после неког времена делимично сагледала ситуацију у нашем друштву.

– У коју год земљу да одем трудим се да што више времена проводим са локалном омладином. Овде сам упознала много занимљивих људи, који због лоше материјалне ситуације немају прилику да путују, а најнеобичније ми је што скоро сви моји познаници деле кров над главом са родитељима... У граду који има заиста лепих квартова, становници посвећују недовољно пажње његовом одржавању и чистоћи – каже она и додаје да највише воли бесциљно лутање уличицама Врачара, на којем је нашла и привремени дом.

Њен дечко Мет Еџ (27) указује на велике супротности на које свакодневно наилази у граду. За око му је посебно запао „бесан” аутомобил како је пројурио поред контејнера за смеће по којем неко претура у потрази за храном... Према његовим речима, задивљујућа је и наша способност да, и поред нерешене ситуације око расподеле власти, уживамо у такмичењу за Песму Евровизије и максимално испоштујемо све жеље гостију из иностранства.

– Радим као водич за посетиоце са енглеског говорног подручја, будући да сам за месец дана колико смо у Београду, успео делимично да упознам град. Људи који воле Евросонг, праћење манифестације доживљавају као неку врсту ходочашћа, јер велики број њих следи „музички караван” из године у годину. Фанови су сагласни да је ово засигурно један од најбоље организованих фестивала, а за домаћине имају само речи хвале – тврди Еџ, који стране посетиоце најчешће води на Калемегдан, у старе српске кафане, а не пропушта да им покаже рушевине од НАТО бомбардовања.

Постиђени пред рушевинама

– Занимљиво је посматрати постиђена лица људи, махом из земаља које су учествовале у бомбардовању Београда, док без речи зуре у руине у самом центру града. Тачно знам како се осећају... И чим окренемо леђа остацима некад велелепних здања, угледамо потпуну супротност. Девојке обучене по последњој моди, препуни „фенси” кафићи... То је оно што још не могу да разумем, с обзиром на то да многе анализе показују незавидно материјално стање нације, а сви кафићи и клубови су пуни, без обзира да ли је радни дан или викенд – коментарише Еџ.

Ово двоје младих америчких пустолова указују на још један проблем са којим се носе у Београду.

– Ако сте вегетаријанац, онда ово дефинитивно није град из ваших снова. Будући да не једемо храну животињског порекла, проблем нам је да нађемо вегетаријански ресторан. Открили смо један који је солидан, али служе три врсте јела које се смењују из дана у дан. Будући да у Сијетлу, одакле долазимо, има доста вегетаријанаца и избор хране је много бољи, а овде не да нема ресторана, него нас чак гледају са чуђењем када чују да не једемо месо – углас се јадају Хедер и Мет.

(/slika2)На основу истраживања туристичких агенција које раде са странцима, они су углавном пријатно изненађени и кажу да им је утисак бољи од очекиваног. А очекују да виде разрушен град, неосветљене саобраћајнице, људе који базају улицама голи и боси, а онда виде Кнез-Михаилову, пуне кафиће, млад свет... И сви су сагласни да су највећа атрактивност Београда – његови људи.

Селин Козоман, двадесеттрогодишња Белгијанка, припада оној групи младих људи који са огромним ранцима, у којима носе дословно све што им треба, обилазе свет. То су „бекпекери”, а са почетком лепог времена у Београд их се слио велики број.

– За разлику од Будимпеште, из које сам дошла у Београд, овде готово сви говоре енглески језик. Нисам баш обожаватељ манифестација типа Евросонга, али сигурно ћу да гледам финале уживо, будући да је карта знатно јефтинија него што би била у некој земљи западне Европе – истиче Козоманова, која је одсела код девојке из Београда, са којом се упознала посредством Интернета.

– Моја пријатељица Маја, тренутна домаћица, показала ми је Калемегдан, Скадарлију, Патријаршијски двор, а ишле смо и на крстарење реком – каже она.

Ипак, чини се да ће без обзира на афинитете, већина странаца при повратку кући, из Београда понети исте сувенире. У коферима оних који напуштају престоницу обично су мајице, капе и шоље са називом града, покоји опанак, разгледнице и обавезна флаша домаће ракије – најчешће шљивовице.