Македонци поново откривају Рацина

Скопље – У Велесу је низом свечаности почело обележавање стогодишњице од рођења и шездесет година од трагичне смрти песника Косте Солева Рацина, утемељивача савремене македонске литературе и револуционара племенитог кова. Заслугом актуелног градоначелника Велеса Аце Коцевског и некадашњих Рацинових другова и сабораца, књижевника, обе годишњице су, заправо, поново откривање аутора непоновљивих стихова „Ленке” и „Тутуноберачите”.

На овогодишњим Рациновим сусретима, 44. по реду, представљена је луксузна монографија о велешкој гимназији која носи његово име, а у њој су осветљени моменти из живота и стваралаштва песника који је 1943. године погинуо као борац Народноослободилачке војске Македоније.
Наглашена еуфоричност у оживљавању свега што је везано за Рацина логична је последица вишегодишњег вела којим су покривани његов тегобан живот, сјајна поезија и, надасве, трагична погибија у НОР-у. Ова последња чињеница из песниковог живота, „зачињена” присуством моћних саучесника, гурнуће га на маргине македонске културне историје.

Званичној верзији да је Рацина, због урођене наглувости, несрећним случајем устрелио његов саборац Мине Миновски близу партизанске штампарије на планини Лопушник код Кичева, придодаје се и она по којој је „високоморални Коста” ликвидиран по директиви челника македонских партизана.

У надметање да се дугогодишње игнорисање Рацина надокнади укључили су се многи, почев од локалне самоуправе у Велесу, преко историчара и књижевних теоретичара, до драмских уметника. Први су обновили Рацинов родни дом, претворивши га у прелепи музеј; други отварају архиве и прозивају преживеле песникове савременике, а трећи имагинацијом дочаравају истину о Рацину.
Сиромашни грнчар из Велеса је трајно отргнут од заборава заузимањем покојног Блажета Конеског који је, још седамдесетих година 20. века, рекао да међу Македонцима није било ученијег и писменијег човека у времену кад је живео. Захваљујући заузимању Конеског, Рацинов живот и дело истражени су до ситница, а у њима су редом побројани датуми и дела – од прве песме до незавршеног романа.

Коста Солев Рацин рођен је 22. децембра 1908. у Велесу, где се школовао до првог разреда гимназије. Због сиромаштва, прекинуо је школовање и уз рад у очевој грнчарији се самообразовао. Био је делегат конгреса Комунистичке партије Југославије, одржаног 1928. године у Дрездену. Због напредних идеја и организовања комунистичког покрета у Македонији робијао је у Сремској Митровици. Био је организатор устанка у Македонији, борац у партизанском одреду „Кораб” и уредник партизанског листа „Илинденски пат” (Илинденски пут). Због другачијег поимања понашања међу комунистима, почетком 1940. године, искључен је из партије а због критике неморала партизанских главешина осуђен је на двогодишњи бојкот. Кад су му другови укинули ту казну, „частили” су га (према неким мишљењима) метком, оставивши га у седмочасовној агонији у шуми на Лопушнику. Уметничка експлозија из Рацинових социјалних, родољубивих и љубавних песама из збирки „Бели Мугри” и „Антологија бола”, прегрмела је све потоње бојкоте његовог дела – песничког и револуционарног.

Миле Раденковић
-----------------------------------------------------------

Презиме неузвраћене љубави

Коста Солев је био заљубљен у своју суграђанку, прелепу гимназијалку Рахилку Рацу Фирфову, али му она није узвратила осећања. Иако ће касније признати да јој се Коча допадао, али да је тада свака њена веза са сиромашним грнчарем била искључена, Раца је заслужна за прелепе љубавне стихове, њој посвећене. Рацин их је исписао на тридесет седам поштанских картица, и свака је мала историја чежње за неузвраћеном љубави.

Грнчар, песник и револуционар је лепу Рахилку толико волео да је свом имену – Коста Солев додао и Рацино име, по којем ће трајно бити запамћен.