Актови испод мараме

Чачак – „Милан Бесарабић. Рођен 1908. године у Чачку, живи у Београду. Слабо се креће, слух и вид су му ослабили, али још црта, пише поезију, компонује и, што је најважније, има у њему животне радости као да је младић”.

Овим наративним уводом почиње документарни филм „Вајар Милан Бесарабић” (35 минута), а речи су подржане осмехом старца док са заносом прича о бакином цвећу из детињства, које га је повело кроз свет уметности. Филм је као благородна, умиљата животна приповест недавно премијерно приказан у изложбеном простору продуцента, Уметничке галерије „Надежда Петровић” у Чачку.Занатски су га склопили аутор Драгана Божовић, кустос ове установе, и сниматељ и монтажер Гвозден Николић, власник продукцијске куће „Чачак видео”.

Најстарији српски уметник јединствен је и по томе што је дуговеку каријеру делио између вајања, сликања, писања поезије и компоновања музике. Завршио је Правни факултет у Београду (1932), па Уметничку школу у главном граду 1938. („Био сам њен последњи студент, кад сам ја изашао закључали су школу и отворили Академију”, каже.) Одмах те године примљен је у УЛУС, па пожелео да заврши и студије музике, али једино то није му се дало.

У својој књизи „Мисли”, у предговору названом „Водич кроз лавиринт живота”, Бесарабић вели:

– Уметност је пливање у будућност, трчање у непознато, дозивање љубави. Уметност је сунце у загрљају. Уметност је пењање на врх вечности.

Памти се, дабоме, и друга страна тог успона, често веома занимљива. У доба кад је ступао на уметнички пут било је неприхватљиво да неко слика нага тела или, још горе, да их ваја. Миланова мајка често је марамама и шаловима покривала скулптуре и цртеже по стану, кад би им у посету долазиле својте.

– После рата извајао сам акт једног пара, девојка је касније постала балерина а младић инжењер, и скулптура је требало да буде постављена у Пионирском парку. Али, у току рада другови су рекли како би боље било ако их обучем. У униформе, пионирске. Нисам пристао јер то онда не би био мој рад – прича Бесарабић кроз филм.

Преци су му из Бесарабије дошли у Велико Градиште, а отац официр из те паланке у Чачак, на службу. Милан је овде само рођен јер се мајка убрзо вратила у Градиште, да би га лакше подигла. Иако није живео у родном граду, говори да су у његовом животу „Чачак и Морава незаборавни”. Зато су, уочи пројекције, прочитане Бесарабићеве песме посвећене управо овом местуи његовој реци, и изведена клавирска композиција коју је написао надахнут љубављу према мајци.

Због очеве службе често се селио, па је прва четири разреда школе завршио у Крагујевцу, гимназију похађао у Подгорици, Руми и Охриду, где му је богословље предавао Николај Велимировић. Малу матуру положио је у Битољу, велику у Трећој мушкој на Врачару. Прва изложба његових скулптура приређена је у Павиљону „Цвијета Зузорић” (1940), а после рата радио је као професор уметности по многим школама, дочекавши пензију у Трећој београдској гимназији.

– Бесарабић је посебно поносан на међународне успехе својих скулптура, награду на Међународном салону карикатуре у Канади 1976, и прву награду на Бијеналу ведре уметности у Толентину, Италија, 1991. године. Пријатељи су му били велики уметници, Стеван Боднаров, Јован Бијелић, посебно Олга Јеврић. Дугогодишње дружење са Десанком Максимовић у себи је крило и осећања већа од пријатељства, каже аутор филма Драгана Божовић.