Историја испричана из угла робова

На годишњој конференцији Музејског друштва Америке, која је недавно одржана у Њу Орлеансу, учествовала је и виши кустос др Татјана Бугарски из Музеја Војводине. Музејско друштво Америке делује од 1906. и окупља више од 35.000 чланова. Конференција је окупила 4.500 учесника.

‒ Музејска делатност је у САД другачије уређена него код нас. Не постоји министарство културе те је велика улога стручних удружења у развијању професионалних стандарда. Међутим, изазови с којима се савремени музеји суочавају имају много сличности широм света, па су теме о којима су били вођени разговори блиске и нама ‒ каже Татјана Бугарски, додајући да су најпосећенија предавања била о увођењу културне разноликости и инклузије у институције, првенствено превазилажењем расних баријера које су и даље веома изражене.

‒ Још једна од тема односи се на суочавање с колонијалном прошлошћу која у многим музејима још увек представља доминантни наратив, нарочито на сталним поставкама. Због тога је конференцију отворила Кетрин Верден, припадница Хоума, народа чија је домовина у данашњој Луизијани, чиме је указано на далеко дужу историју тог подручја од оне која је представљена прошле године, када је обележавано 300 година од оснивања Њу Орлеанса ‒ каже наша саговорница.

Конференција је била посвећена утицају промена у економији, култури и друштву на музеје и питању како музеји да одрже финансијску стабилност без губљења друштвеног утицаја и своје основне мисије.

‒ Дуготрајна финансијска одрживост повезана је са способношћу институција да буду релевантне, привлачне и инклузивне – да се обраћају већем аудиторијуму и повећавају број посетилаца. Данашњи музеји у целом свету преиспитују своју улогу, успостављају везе са заједницама на нове начине и раде на превазилажењу културних стереотипа и баријера. Дигиталне технологије нуде нове могућности за повезивање с публиком и музеји их користе на разне начине. С оваквим променама се отварају и нова питања, на пример о етичким принципима која још увек не прате развој технологије, али и нове могућности за музеје као центре истраживања и неговања културне разноликости ‒ наводи наша саговорница.

‒ Музеји који имају вишемилионске посете, попут Музеја уметности Метрополитен или новог Музеја афроамеричке историје и културе, представили су коришћење вештачке интелигенције у истраживању искуства посетилаца, али је, с друге стране, велика пажња посвећена малим музејима са само неколико запослених, којима Друштво помаже у изради стратешких и финансијских планова. Годишњу награду добио је Музеј уметности Порторика за херојске напоре који су уложени у очување културног наслеђа на читавом острву, угроженом током и након урагана „Марија”. Историјско друштво Њујорка награђено је за пројекат „Држављанство”, бесплатни програм учења америчке историје уз коришћење музејских предмета, као припрему за тест за добијање држављанства, усмерен ка посебно друштвено рањивој групи коју чине имигранти.

Татјана Бугарски говорила је о ритуалима које, како каже, у музеолошком смислу посматрамо преко материјалних сведочанстава, али и емоција, извођачких активности, неговања идентитета, тако да музеологија ритуала подразумева укључивање различитих медија и интерактивних програма у документовање, чување и презентацију наслеђа.

‒ На конференцији је пажња посвећена културном наслеђу Њу Орлеанса – храни, музици, локалним обичајима. Музеји у Њу Орлеансу, као што су Музеј џеза, Огденов музеј јужњачке уметности и Национални музеј Другог светског рата, пример су одличног представљања локалне, регионалне и националне културе и њиховог места у условима глобализације. Промене у приступу наслеђу могле су да се виде и на примеру некадашњих плантажа, данашњих музеја у околини Њу Орлеанса, где је историја испричана из угла робова који су живели и радили на њима.

Посебан утисак нашој саговорници оставила је изложба Тине Жируа из Луизијане, у Музеју уметности у Њу Орлеансу, инспирисана локалним и хаићанским вуду наслеђем и веровањима у „луа”, духовна бића која омогућавају комуникацију између света људи и највиших духовних сила. Изложбу чине дела која је радила у сарадњи с хаићанским мајсторима уметности и у фокус стављају питања међукултурне комуникације, аутентичности и ауторства.