Подводне пустиње

ЕКОЛОГИЈА
„Подводне пустиње” или водена пространства с мањком кисеоника у тропским деловима океана су се, према најсвежијим мерењима, за протеклих пет деценија прошириле. На сличан начин као што песковите на копну преотимају плодно земљиште.

Највероватнији узрок томе је свеопште отопљење, а климатска предвиђања наговешћују да се то наставити, с могућношшћу да угрози и морска створења и морско растиње. Подаци се највише тичу слојева званих „подручја с најмање кисеоника”, у којима је најмање овог гаса растворено. И при томе се шире и на горе и на доле, и у мање и у веће дубине.

Одавно климатолози образлажу да је загревање морске површине плод људског деловања које спутава природно мешање воде и спречава да кисеоник из једних продре у друге слојеве. Најновији сазнања указују да је појава започела. Лотар Штрама са Универзитета у Килу (Немачка) мерио је распростирање кисеоника на дубинама од 300 до 700 метара крстарећи тропским крајевима сва три океана. Када су подаци придодати ранијим склопљена је слика кретања у минулих 50 година.

Укупна количина кисеоника се смањила, саопштено је недавно у угледном часопису „Наука” (Science), а делови источног Тихог и северног Индијског су разврстани у оскудевајуће, што значи да је животодавни гас опао толико да је живи свет угрожен.

У сиромашним водама азот не ступа у међудејство с кисеоником да би се образовао биолошки доступан нитрат. Организми на дну „ланца исхране”, као што су планктони, не уносе довољно хранљивих састојака да би преживели. Коначан утицај на риболов тешко је предвидети, зато што су укључени многи сложени механизми.

Извесно је да истраживање представља почетну тачку у сагледавању биохемијских и биолошких последица.

Уплив на риболов може да буде посредан, зато што су подручја сиромашна кисеоником удаљена од обала покрај којих се највише лови, наводи Ендру Солоу, руководилац Центра за поморску политику Океанографског института у Масачусетсу (САД).

Веома је важно да се „подводне пустиње” не побркају с „мртвим подручјима” у приобалним водама, од којих је најчувенији у Мексичком заливу, а настао је отицањем ђубрива богатог азотом. Зато су се намножили фитопланктони; када они угину, микроби који сада имају хране у изобиљу почињу да усисавају кисеоник.

Усмерење је забрињавајуће, објашњава Лоренс Ми из Поморског института у Плимуту (Велика Британија). А то је само једна коцкица у слагалици која се назива – климатске промене. Поменути истраживач истиче да није нимало лако казати колико би требало кисеоник да опадне да би живи свет био погођен.

Уколико би се подручја с мањком распрострла ка површини, доспела би до плитких вода обасјаним сунцем у којима обитавају многе врсте риба. Чим се упетљате у „ланац исхране”, надајте се свакојаким ненаданим ударцима.

Већ се најављује следеће проучавање у којем ће сарадници Националне управе за океане и атмосферу из Сједињених Држава покушати да исцртају карту протезања океанских вода с мањком кисеоника на свим меридијанима – и у ширину и у дубину.