Студенти су градили у Тршићу

Заиста је лепа вест да је Влада Србије уредбом ставила под заштиту Тршић и Троношу, предео изузетних одлика, ради очувања културне и природне вредности материјалног и нематеријалног наслеђа.

Не само брвнара, у којој је рођен Вук Караџић, већ и све следеће брвнаре, подизане на месту претходне, спаљиване су још за Вуковог живота. Оно што данас носи назив Вукове родне куће заправо је спомен-објекат, подигнут 1933. године, после широке државне акције, и та кућа и данас служи за организовање сабора и разних пригодних свечаности и радних окупљања. Ваља се подсетити како је, пре тачно 55 година, Тршић почео да добија данашњи изглед.

Уочи стогодишњице Вукове смрти 36 студената Групе за југословенску књижевност Филолошког факултета у Београду написали су писмо, које је „Политика” објавила у мају 1963. године, у којем кажу: „Желели бисмо, пред Вукову јубиларну годину, да организујемо акцију – да изградимо пут од Лознице до Вукове куће”. Њихова иницијатива је оберучке прихваћена и за само годину дана та акција је и организована.

Савез студената Београдског универзитета, уз велику помоћ и подршку Извршног већа (тадашње владе) Србије, обезбедио је услове да се 1. јула 1964. године, пун век од Вукове смрти, у Тршићу отвори градилиште студентске радне акције. Са вуковском паролом „Не да се али даће се”, у време летњег распуста, у јулској и августовској смени радило је 660 бригадиста са Филолошког, Грађевинског, Технолошког, Медицинског, Економског и Архитектонског факултета, уз помоћ две средњошколске бригаде из Лознице и Ваљева. Њима се придружило и двадесетак студената из САД, Пољске, Чехословачке, Судана и Швајцарске.

Тако су у Вуковом родном Тршићу студенти изградили пут од манастира Троноша до Вукове куће, позорницу и амфитеатар у Тршићу и пут дуг три километра уз реку Жеравију, и истовремено уредили простор око куће, паркинге, санитарне објекте за посетиоце, а знатно су допринели и асфалтирању пута од Лознице до Тршића. Захваљујући студентима грађевине и архитектуре, радови су веома стручно вођени и евидентирани: ископано 6.203 кубних метара земље у широком откопу, испланирано 31.000 квадратних метара земље и слично.

Учеснике акције редовно су посећивали књижевници, политичари, бројни ансамбли и солисти Радио Београда. Већина није долазила празних руку, па је школи у Тршићу остало око 150 књига са посветама Иве Андрића, Велибора Глигорића, Добрице Ћосића, Михајла Лалића, Раше Попова, Мирослава Бабовића, Рашка Димитријевића. На завршној свечаности, у септембру 1964. године, у Тршићу су се нашла прва имена тадашњег политичког вођства – Веселинов, Пенезић, Швабић, Минић, Чолаковић, Друловић, Латинка Перовић.

Нема сумње да би Вук, да је могао да види шта је и како је урађено у његовом Тршићу, судио „да је наш народ срећан јер му је омладина добрим правцем ударила”.

Слободан Ракетић