Џонсон обећава „златно доба” после брегзита

Уместо да мољака по европским престоницама да му прогледају кроз прсте у вези са договором о брегзиту, као што је то чинила Тереза Меј, Борис Џонсон је кренуо у супротном правцу. Започео је турнеју по Уједињеном Краљевству, која се претворила у „општу мобилизацију” за излазак из ЕУ до 31. октобра без договора. За недељу дана откако је постао премијер обишао је Велс, Шкотску и јуче Северну Ирску. Џонсон је свуда покушао да прода исту причу: Велику Британију очекује златно доба када напусти „бриселски вилајет”.

Уверен да брегзит пружа Британији историјску економску шансу за даљи развој премијер је најавио да ће више од 300 милиона фунти бити уложено у Шкотску, Велс и Северну Ирску.

Циљ нове конзервативне владе је да што већи број грађана убеди у добробит развода од ЕУ без договора.

Део владе од шест министара, назван „ратни кабинет”, већ је добио налог од премијера да припреми одлуке о брегзиту, као и нови ванредни буџет у случају разлаза без договора са Бриселом.

Како пише „Дејли телеграф”, Џонсонова влада која има проблематичну већину у парламенту у наредна три месеца потрошиће 100 милиона фунти само за пропагандне активности не би ли окренула јавност на своју страну – за прихватање „тврдог брегзита”.

Бо-Џо, како су острвски медији прозвали новог премијера, има још једног кеца у рукаву не би ли набилдовао популарност код бирача. Обећао је не само нове болнице у неразвијеним подручјима, већ и стотине милиона фунти које ће бити уложене у здравствени и систем социјалне заштите.

Како пише „Фајненшел тајмс”, Џонсонова влада припрема дугорочан план реформе здравственог и социјалног система после брегзита. Обећање о реконструкцији 20 болница и градњи нових здравствених центара има циљ да се подигне морал људи који су подржали брегзит верујући да ће имати бољи здравствени систем.

Министарство финансија још није изашло с проценом колико је новца из буџета потребно издвојити за нове болнице, али анализа Британског фонда за здравље показује да је на годишњем нивоу у здравствене услуге потребно уложити 3,5 милијарди фунти како би се дошло до просека земаља ОЕЦД.

Једини проблем са овим обећањем нове владе јесте то што се зна да је 2016, уочи референдума о брегзиту, Џонсон практично лагао грађане позивајући их да гласају за излазак из ЕУ, како не би Бриселу давали 350 милиона евра недељно, јер би тај новац могао да се уложи у здравство.

Мада нови владар торијеваца каже како жели да са ЕУ испреговара бољи споразум од онога који је склопила Тереза Меј, мало му ко верује. Шкотска премијерка Никола Старџен после разговора са Џонсоном у Единбургу каже да је реч о опасној влади, која иза свих блефова стварно хоће да прогура излазак из Британије из уније без договора.

На другој страни, Џонсон самоуверено поручује европским лидерима да је договор о брегзиту ипак могућ, али само уз један услов – ако одбаце проблематични „бекстоп”. Нови станар Даунинг стрита 10 поновио је и свом колеги из Даблина Леу Вардкару исто што и Јункеру, Макрону и Меркеловој: да питање заштитног механизма „бекстопа”, по којем неће бити тврде границе између Републике Ирске и Северне Ирске, мора да буде искључено из сваког договора о изласку из ЕУ.

Иако Борис Џонсон и Доналд Трамп очекују да ће после брегзита бити склопљен трговински споразум између Велике Британије и САД, који ће не само амортизовати економске трошкове изласка Острва из ЕУ, већ и повећати међусобну трговину за четири-пет пута, из Вашингтона стиже и упозорење. Конгресмени ирског порекла поручују да овај трговински споразум неће проћи на Капитолу ако тврди брегзит буде угрозио споразум донет на Велики петак 1998. године, који је после 20 година донео толико потребан мир Северној Ирској.

Недостатак гаранција за опстанак споразума о Северној Ирској у случају изласка Британије из ЕУ без договора могао би да се одрази и на председничке и изборе за Конгрес, који се у Америци одржавају следеће године. Наиме, десетина становништва САД је ирског порекла.

Ричард Нил, копредседник 54-чланог кокуса у Конгресу „Пријатељи Ирске”, за „Гардијан” каже да је за доношење трговинског споразума између Вашингтона и Лондона потребно четири-пет година, чак и када не би зависио од проблема који би могли да настану после брегзита у Северној Ирској.

„Имам мало ентузијазма за неки будући трговински договор САД и Велике Британије, ако би он угрозио Споразум из Белфаста из 1998”, каже овај конгресмен из Масачусетса.