Džonson obećava „zlatno doba” posle bregzita

Umesto da moljaka po evropskim prestonicama da mu progledaju kroz prste u vezi sa dogovorom o bregzitu, kao što je to činila Tereza Mej, Boris Džonson je krenuo u suprotnom pravcu. Započeo je turneju po Ujedinjenom Kraljevstvu, koja se pretvorila u „opštu mobilizaciju” za izlazak iz EU do 31. oktobra bez dogovora. Za nedelju dana otkako je postao premijer obišao je Vels, Škotsku i juče Severnu Irsku. Džonson je svuda pokušao da proda istu priču: Veliku Britaniju očekuje zlatno doba kada napusti „briselski vilajet”.

Uveren da bregzit pruža Britaniji istorijsku ekonomsku šansu za dalji razvoj premijer je najavio da će više od 300 miliona funti biti uloženo u Škotsku, Vels i Severnu Irsku.

Cilj nove konzervativne vlade je da što veći broj građana ubedi u dobrobit razvoda od EU bez dogovora.

Deo vlade od šest ministara, nazvan „ratni kabinet”, već je dobio nalog od premijera da pripremi odluke o bregzitu, kao i novi vanredni budžet u slučaju razlaza bez dogovora sa Briselom.

Kako piše „Dejli telegraf”, Džonsonova vlada koja ima problematičnu većinu u parlamentu u naredna tri meseca potrošiće 100 miliona funti samo za propagandne aktivnosti ne bi li okrenula javnost na svoju stranu – za prihvatanje „tvrdog bregzita”.

Bo-Džo, kako su ostrvski mediji prozvali novog premijera, ima još jednog keca u rukavu ne bi li nabildovao popularnost kod birača. Obećao je ne samo nove bolnice u nerazvijenim područjima, već i stotine miliona funti koje će biti uložene u zdravstveni i sistem socijalne zaštite.

Kako piše „Fajnenšel tajms”, Džonsonova vlada priprema dugoročan plan reforme zdravstvenog i socijalnog sistema posle bregzita. Obećanje o rekonstrukciji 20 bolnica i gradnji novih zdravstvenih centara ima cilj da se podigne moral ljudi koji su podržali bregzit verujući da će imati bolji zdravstveni sistem.

Ministarstvo finansija još nije izašlo s procenom koliko je novca iz budžeta potrebno izdvojiti za nove bolnice, ali analiza Britanskog fonda za zdravlje pokazuje da je na godišnjem nivou u zdravstvene usluge potrebno uložiti 3,5 milijardi funti kako bi se došlo do proseka zemalja OECD.

Jedini problem sa ovim obećanjem nove vlade jeste to što se zna da je 2016, uoči referenduma o bregzitu, Džonson praktično lagao građane pozivajući ih da glasaju za izlazak iz EU, kako ne bi Briselu davali 350 miliona evra nedeljno, jer bi taj novac mogao da se uloži u zdravstvo.

Mada novi vladar torijevaca kaže kako želi da sa EU ispregovara bolji sporazum od onoga koji je sklopila Tereza Mej, malo mu ko veruje. Škotska premijerka Nikola Stardžen posle razgovora sa Džonsonom u Edinburgu kaže da je reč o opasnoj vladi, koja iza svih blefova stvarno hoće da progura izlazak iz Britanije iz unije bez dogovora.

Na drugoj strani, Džonson samouvereno poručuje evropskim liderima da je dogovor o bregzitu ipak moguć, ali samo uz jedan uslov – ako odbace problematični „bekstop”. Novi stanar Dauning strita 10 ponovio je i svom kolegi iz Dablina Leu Vardkaru isto što i Junkeru, Makronu i Merkelovoj: da pitanje zaštitnog mehanizma „bekstopa”, po kojem neće biti tvrde granice između Republike Irske i Severne Irske, mora da bude isključeno iz svakog dogovora o izlasku iz EU.

Iako Boris Džonson i Donald Tramp očekuju da će posle bregzita biti sklopljen trgovinski sporazum između Velike Britanije i SAD, koji će ne samo amortizovati ekonomske troškove izlaska Ostrva iz EU, već i povećati međusobnu trgovinu za četiri-pet puta, iz Vašingtona stiže i upozorenje. Kongresmeni irskog porekla poručuju da ovaj trgovinski sporazum neće proći na Kapitolu ako tvrdi bregzit bude ugrozio sporazum donet na Veliki petak 1998. godine, koji je posle 20 godina doneo toliko potreban mir Severnoj Irskoj.

Nedostatak garancija za opstanak sporazuma o Severnoj Irskoj u slučaju izlaska Britanije iz EU bez dogovora mogao bi da se odrazi i na predsedničke i izbore za Kongres, koji se u Americi održavaju sledeće godine. Naime, desetina stanovništva SAD je irskog porekla.

Ričard Nil, kopredsednik 54-članog kokusa u Kongresu „Prijatelji Irske”, za „Gardijan” kaže da je za donošenje trgovinskog sporazuma između Vašingtona i Londona potrebno četiri-pet godina, čak i kada ne bi zavisio od problema koji bi mogli da nastanu posle bregzita u Severnoj Irskoj.

„Imam malo entuzijazma za neki budući trgovinski dogovor SAD i Velike Britanije, ako bi on ugrozio Sporazum iz Belfasta iz 1998”, kaže ovaj kongresmen iz Masačusetsa.