Прича о Хемингвејовој последњој музи

У јесен 1948. Хемингвеј је у лову на патке упознао младу Венецијанку Адријану Иванчић, током свог првог путовања у Венецију, уз своју четврту супругу. Ближио се педесетом рођендану, а већ десет година није написао роман. Међутим, познанство с Адријаном означава преокрет и за његово стваралаштво, почиње да пише роман „Преко реке па у шуму”, а лик Ренате настаје по Адријани. Ова млада девојка с породицом затим посећује Хемингвеја на Куби, и присуствује стварању Нобеловом наградом овенчаног романа „Старац и море”. Овим појединостима бави се Андреа ди Робилант у биографском делу о Ернесту Хемингвеју и његовој последњој музи у делу „Јесен у Венецији”, које је превела Милица Цветковић, а објавила „Лагуна”.

Може ли се рећи да су одређене околности у Хемингвејовом животу: његова креативна блокада, проблеми у браку, па и опште осећање живота, одиграле кључну улогу у томе да буде опчињен Адријаном Иванчић, као својом последњом музом?

Вечна је мистерија зашто се заљубљујемо баш у одређеном тренутку. То што се Хемингвеј после дужег времена вратио у Италију и што је поново посећивао места своје младости, упознајући притом нове људе и отварајући се животу, сигурно га је учинило емотивно спремним, чак и нестрпљивим да се заљуби. Да, био је у фази креативне тромости, његов брак је изгубио живост и управо је његов повратак у Италију имао тај трансформативни ефекат који је учинио да се његова животна енергија покрене. Када је угледао Адријану, ту прелепу младу девојку, како улази у његов „бјуик”, као да га је погодила муња, као што је сам касније рекао. Она је била отеловљење тог новог живота који је пронашао у Италији.

Да ли је Хемингвеј већ био рањив због свих сећања на Италију, где је боравио током Првог светског рата као млад и рањен војник?

Када је стигао у Италију 1948, још га нису преплавиле успомене из 1918. године. Поставио је дистанцу у односу на време када је био озбиљно рањен у Првом светском рату. Сетите се да се није враћао у Италију 25 година. Својој првој жени Хедли је показао 1923. године место где је био погођен и тада му то није много значило. Али, сада је био много старији и предео је почео да утиче на њега. Пејзаж, сећања, поглед на пређашњи живот, то је био постепен процес који је учинио да буде изложенији и рањивији.

На који начин је Адријана Иванчић инспирисала Хемингвеја да напише своја два велика последња романа?

Роман „Преко реке па у шуму”, који је Хемингвеј написао после пута у Италију из 1948. године, пошто се заљубио у Адријану, директно је инспирисала она. Рената, млада јунакиња у књизи, стварно је Адријана, или бар модификована верзија ње. Хемингвеј је био јасан у вези с тим. Адријанино присуство ослободило је његову креативну енергију и дало јој смисао и правац. Она јесте била и његова инспирација. Када је реч о роману „Старац и море”, Адријана није укључена у саму причу. Ипак, Хемингвеј је ово дело написао у време док је она била уз њега на Куби и док ју је водио на сва места која је описао да би могла да их види и нацрта. Адријана је дизајнирала корице оба ова Хемингвејова дела.

Упознали сте Адријану. Можете ли да је упоредите с ликом Ренате?

Сећам је се зато што је живела близу наше куће и тако сам могао повремено да је виђам, али је нисам добро познавао. Била је суздржана и сећам се њеног меланхоличног погледа. Али, мислим да је као млада жена била другачија, страствена и непослушна, као и лик Ренате у књизи. Мислим да је Рената три четвртине саздана од Адријане и једну четвртину од Марлене Дитрих.

Да ли је веза Адријане и Хемингвеја била платонска?

Верујем да је то било могуће, посебно педесетих година. Адријана је имала католичко, конзервативно васпитање, али то не значи да она и Хемингвеј на неки начин нису били интимни. Само њих двоје је то знало. Њихова писма указују на обе ове могућности.

Коју цену је Адријана платила због тога што се у јавности мислило да је Хемингвејова љубавница?

Велику цену. Скандал је избио када је важан национални лист „Коријере д’информационе” објавио уводник који је оптужио Хемингвеја за штету коју је причињавао Адријани. Новине попут „Фигароа” биле су препуне фотографија. Замислите који је то притисак на једну младу жену! Због скандала је похитала назад с Кубе, а мајка ју је приморала да живи у осами. Хемингвеј се осећао ужасно због тога што је учињено Адријаниној репутацији. Забранио је свом италијанском издавачу „Мондадорију” да објави „Преко реке па у шуму”. Књига је штампана тек 1965. године, после његове смрти. Адријана се никада није опоравила од последица овог скандала.

Писали сте и о другим Хемингвејовим везама са женама. Где је међу њима било Адријанино место?

Хемингвеј је имао компликовану сексуалност, што сам покушао и да покажем у књизи. Специфичне ствари привлачиле су га код жена у које се заљубљивао. Обично је сматран типичним мачо белцем, али његова личност била је много комплекснија, богатија и занимљивија од тога. Адријана је имала важно место у његовом срцу, њихова веза трајала је осам година, то је дуго време у кратком животном веку. Она је оличавала младост, лепоту, енергију. Али и традицију, Европу, Стари свет, оно што је сачињавало велики део Хемингвејовог духовног хабитуса. Разлог због којег сам написао ову књигу јесте моје убеђење да је Адријанина улога била много важнија од оне иначе подразумеване код других биографа. Обично Адријану сматрају малом епизодом у животу великог писца. Али, то је извртање чињеница које не доприноси томе да се увиди велики утицај који је Адријана имала на Хемингвејово стваралаштво, почевши од 1948. године.

Сећају ли се људи још увек приче о Хемингвеју и Адријани на северу Италије?

У Венецији се свакако сећају. Још увек срећем људе који су познавали обоје. Адријанин млађи брат и сада живи у Венецији, као и њени братанци и братанице. У регији Венето, места на која је одлазио Хемингвеј још увек су велика туристичка атракција. Хемингвеј и Адријана – чак је и њихова прича привлачна за туристе.