Погрешан приступ проблему језика

Прочитао сам фељтон господина Муамера Зукорлића под насловом „Језик босански опасност за српски”. На крају наслова је и знак питања који указује, вероватно, на недоумицу аутора да ли је и колико босански језик опасан за српски. Његову недоумицу нити једног тренутка нисам схватио, ма колико сарказма било у њој, јер сам текст у потпуности разумео и нисам видео опасност за свој матерњи језик. Али сам се запитао шта би било, ако је то уопште и могуће да се деси, да се један Аустралијанац или Американац упита да ли је његов језик, ако би га назвао аустралијским или америчким, опасан за језик којим којим он говори – енглески, наравно. Још драстичнији пример имали би у Јужној Америци, где велика већина народа говори шпански или португалски. То им нимало не смета да њихови писци постају славни у свету, па и да неки од њих добијају Нобелову награду за књижевност.

Међутим, мислим да је грешка аутора у приступу проблему језика и његовом везивању за национални идентитет. Наравно да је и овај приступ погрешан. Онда се поставља, можда, и право питање: Шта је аутор хтео да нам укаже објављеним фељтоном? Он износи став да је „...неморално и цивилизацијски непримјерено било коме спочитавати да се не зове онако како он себе именује...” Са овим ставом се апсолутно слажем, али се истовремено питам какве то везе има са језиком који тај неко говори. Опет бих се вратио на ситуацију у Латинској Америци. Нико у свету не „спочитава” назив Мексиканац, на пример, али ни Мексиканцима не пада на памет да поричу да је њихов језик шпански. Та чињеница не доводи у питање национални идентитет Мексиканаца. Аутор у једном делу свога фељтона истиче, као позитивну тековину, то да су Бошњаци „остварили своје законом загарантовано право о употреби свога језика и писма у правосудним процесима”. Да није жалосно, ово би било смешно, јер у тим правосудним процесима, како нам досадашња пракса показује, коришћено је ово „законом загарантовано право”, углавном у циљу одуговлачења судских процеса, а то су користили појединци сумњивог карактера. Све у свему, можда је и јасно шта је аутор фељтона желео да постигне, да преко лингвистике докаже став о аутохтоности Бошњака, обрушавајући се, притом, и на институције и ауторитете (Одбор САНУ за стандардизацију српског језика, Матица српска...) и поред тога што нико и не пориче ту аутохтоност.

Ипак, можда је грешка у приступу аутора целој проблематици. Докле нас је, у не тако давној прошлости, довела политизација оваквих и сличних проблема јасно је данас свакоме на овим просторима. Можда је наслов требало да гласи „Језик српски, опасност за босански”. Предлажем да аутор размисли о томе. Тада би био више у тренду.

Мирко Минић,
Нови Београд