Живот за добро Краља и Отаџбине

Коњички капетан 1. класе Кирило Кира Драгићевић, рођен је 1884. године у Ивањици. Свршио је подофицирску школу у Београду, а доцније преведен у Коњицу, да би с почетка првог Балканског рата постао официр.

Претурио је Кирило преко плећа и Турски и Бугарски рат и у оба био рањаван. Потом је службовао у Краљеву, у 4. Коњичком пуку, одакле је отишао и у борбу против Аустроугарске. Одмах с почетка Првог светског рата, септембра месеца 1914. године, опет бива тешко рањен у борбама на Мачковом камену.

„И ноћ проводимо на путу у колони. Ослушкујемо бахат коњских копита. То дивизијски ордонанси разносе заповести, све до јутра – дивног, сунчаног. На домаку смо Шанца, веле да су тамо трупе пуковника Петра Мишића. Артиљерија се одваја, а пред нама врх Јагодње планине – Мачков камен. Журним кораком сручисмо се у дубоку вртачу, али тог часа добисмо плотуне шрапнела, све фијучу изнад глава. И наша артиљерија отвара ватру, већ имамо рањених, од нас ватра се преноси и на нашу батерију, зазујаше зрна. Осетих да ме нешто прострели, ту под груди, па у руку и кроз раме. Видим још рањених повлаче се дубље у шуму... Чујем и како неко каже: ’5. прекобројни води борбу, рањен је и принц Ђорђе.’ То је све што сам чуо”, последње је чега се сећа Киро Драгићевић, пре него ту паде и бива заробљен, да би у заробљеништву у баварском Гредингу остао до пред крај рата.

Лошег здравља, нарушеног рањавањем и нељудским условима у ропству, ипак је, према писању уредништва „Ратног поменика”, смогао снаге да по Ослобођењу, настави своју војничку каријеру. Службује у 5. Коњичком пуку у Ваљеву, за овим у Депоу коња у Словенској Бистрици, у којој му се здравље нагло погоршало од задобијених рана у Светком рату и јула 1927. године умире, оставивши за собом незбринуте жену и малог сина Светозара од две године.

„Везан још од првих дана војничке службе за Кирила, још док не наступише ратови, увек сам у њему сретао вернога и вреднога помоћника у времену заједничког нам службовања у Коњици. Доцније нас је судбина упутила једно на друго и у ратовима и ја сам био поносан када сам му могао какав ратни задатак поверити, знајући да ће га он увек с храброшћу и самопрегором потпуно извршити. На концу његове дичне војничке каријере, овенчане ордењем и признањима, сусрели смо се опет на службовању у Ваљевском војном округу”, говорио је над Драгићевићевим одром његов претпостављени старешина Ђока Исаковић.

Ту помиње, а „Поменик” бележи и сећања на зараван Мачков камен, тродневне узалудне напоре, земљу натопљену људском крвљу и покривену лешевима српских и аустроугарских војника и официра.

„Нит смо ми могли освојити упорно брањене ровове нити су Аустријанци смели да из њих излазе. Веле да је пало преко 100 официра и око 10.000 људи, а данас 25 година касније, иако су кости палих бораца брижљиво сакупљене у костурницу, ипак у свакој јамици или старом рову налазе се људске кости и предмети ратне опреме, највише у онима које су Аустријанци држали. И увек кад се у сећањима помене Мачков камен, сетим се капетана Кирила Драгићевића. Сетим га се, високог наочитог, храброг, гвоздене воље и како је вредно настојавао да одговори својим напорним дужностима. Уз његово име, име тог ратника и витеза, зато ће занавек стајати, да је жртвовао себе за добро Краља и Отаџбине.”