Дух побуне Вудстока као духовност деце цвећа

Рашка – Један од највећих фестивала 20. века, био је врхунац контракултуре шездесетих, а та 1969. година била је кључна за одговор младих поразној америчкој политици у Вијетнаму. Осим једног инцидента на самој бини,  међу 500. 000 окупљених, није било ниједног инцидента. Музика је била важна, тада су наступила 32 бенда која ће оставити траг у рокенролу, али је још важнији био бунт младе генерације против лудила рата. Ово су неки од закључака кључне трибине 26. Рашких духовних свечаност „Вудсток и последице”, у којој су учествовали Вера Ранковић, сведок овог музичког фестивала, Милан Влајчић, Петар Поповић Пеца, у улози модератора, и Жикица Симић.

Вера Ранковић те 1969. године била је студенткиња сликарства у Бостону, а по сопственом објашњењу била је и прави, ангажовани хипик, возећи се од једног америчког града до другог, од Канаде до Вашингтона следећи политичке, антиратне, протесте, противећи се предрасудама које је о деци цвећа имао онај конзервативни део Америке.

– У том тренутку нисам била свесна да присуствујем историји, видели смо бину у даљини, али музику смо добро чули. Многи од бендова који су тада наступили нису још били афирмисани, али обожавала сам Џенис Џоплин,  Криденсе и Хендрикса који се нису понашали као звезде. Било је то четири дана дружења и отпуштања, иако је добар утисак реметило блато после обилних киша ма фарми, где је фестивал био одржан – приметила је Вера Ранковић.

У време у којем су информације спорије прелазиле континенте, Милан Влајчић је као извор драгоцених чињеница издвојио документарни филм о фестивалу Вудсток Мајкла Водлија, који је монтирао Мартин Скорсезе,   култни редитељ. Ово остварење било је 1970. године пето на листи оних са најбољом зарадом, освојио је Оскара наредне године, а на нашем Фесту био је важан извор података, како је запазио Влајчић.

Жикица Симић издвојио је неколико кључних момената фестивала.  Хендриксово дисторзирано извођење америчке химне, као уметнички став према политици званичног Вашингтона, Сантанин наступ који је био међу најбољима, али и Џоа Кокера и Џенис Џоплин. Жикица Симић, који је остао веран овој врсти музике,  за кога је Џеф Блек најбољи гитариста, као врхунац Вудстока навео је и извођење, песме групе Ten Years After „I’m Going Home”.

Петар Поповић је као одговор на питање зашто је пропао пројекат Мајкла Ланга, организатора Вудстока, да поводом 50 година направи репризу овог догађаја, навео политику профита и великих корпорација, јер сада више нико на концерт не може да уђе без скупе карте, а Вера Ранковић тим поводом је додала:

– Вудсток се не може поновити јер ми више нисмо исти. Свет више није исти.

Можда је овај догађај далеко од нас, али нам га је визуелно приближио млади аутор плаката рашке манифестације Милутин Марковић.

Као добар увод у ову трибину послужио је разговор о вину, вођен у манастиру Градац, задужбини краљице Јелене Анжујске, као духовном  средишту Рашких свечаности. О светости и значају вина, поводом монографије „Душа вина”, групе аутора, и приређивача Славише Орловића,  у издању „Службеног гласника”, говорили су проф. др Жарко Требјешанин,    Петар Поповић, као и приређивач проф. др Орловић. Како се могло чути,  вино прати човека кроз живот, најважније догађаје од рођења до смрти, у њему је истина, али и илузија, оно уздиже и унижава. Наше две аутохтоне врсте вина су тамјаника и рскавац, којима можемо да конкуришемо у свету,  наша винска традиција је Жупско виногорје, а да је нашим винарима  потребна помоћ и подршка.