Duh pobune Vudstoka kao duhovnost dece cveća

Raška – Jedan od najvećih festivala 20. veka, bio je vrhunac kontrakulture šezdesetih, a ta 1969. godina bila je ključna za odgovor mladih poraznoj američkoj politici u Vijetnamu. Osim jednog incidenta na samoj bini,  među 500. 000 okupljenih, nije bilo nijednog incidenta. Muzika je bila važna, tada su nastupila 32 benda koja će ostaviti trag u rokenrolu, ali je još važniji bio bunt mlade generacije protiv ludila rata. Ovo su neki od zaključaka ključne tribine 26. Raških duhovnih svečanost „Vudstok i posledice”, u kojoj su učestvovali Vera Ranković, svedok ovog muzičkog festivala, Milan Vlajčić, Petar Popović Peca, u ulozi moderatora, i Žikica Simić.

Vera Ranković te 1969. godine bila je studentkinja slikarstva u Bostonu, a po sopstvenom objašnjenju bila je i pravi, angažovani hipik, vozeći se od jednog američkog grada do drugog, od Kanade do Vašingtona sledeći političke, antiratne, proteste, protiveći se predrasudama koje je o deci cveća imao onaj konzervativni deo Amerike.

– U tom trenutku nisam bila svesna da prisustvujem istoriji, videli smo binu u daljini, ali muziku smo dobro čuli. Mnogi od bendova koji su tada nastupili nisu još bili afirmisani, ali obožavala sam Dženis Džoplin,  Kridense i Hendriksa koji se nisu ponašali kao zvezde. Bilo je to četiri dana druženja i otpuštanja, iako je dobar utisak remetilo blato posle obilnih kiša ma farmi, gde je festival bio održan – primetila je Vera Ranković.

U vreme u kojem su informacije sporije prelazile kontinente, Milan Vlajčić je kao izvor dragocenih činjenica izdvojio dokumentarni film o festivalu Vudstok Majkla Vodlija, koji je montirao Martin Skorseze,   kultni reditelj. Ovo ostvarenje bilo je 1970. godine peto na listi onih sa najboljom zaradom, osvojio je Oskara naredne godine, a na našem Festu bio je važan izvor podataka, kako je zapazio Vlajčić.

Žikica Simić izdvojio je nekoliko ključnih momenata festivala.  Hendriksovo distorzirano izvođenje američke himne, kao umetnički stav prema politici zvaničnog Vašingtona, Santanin nastup koji je bio među najboljima, ali i Džoa Kokera i Dženis Džoplin. Žikica Simić, koji je ostao veran ovoj vrsti muzike,  za koga je Džef Blek najbolji gitarista, kao vrhunac Vudstoka naveo je i izvođenje, pesme grupe Ten Years After „I’m Going Home”.

Petar Popović je kao odgovor na pitanje zašto je propao projekat Majkla Langa, organizatora Vudstoka, da povodom 50 godina napravi reprizu ovog događaja, naveo politiku profita i velikih korporacija, jer sada više niko na koncert ne može da uđe bez skupe karte, a Vera Ranković tim povodom je dodala:

– Vudstok se ne može ponoviti jer mi više nismo isti. Svet više nije isti.

Možda je ovaj događaj daleko od nas, ali nam ga je vizuelno približio mladi autor plakata raške manifestacije Milutin Marković.

Kao dobar uvod u ovu tribinu poslužio je razgovor o vinu, vođen u manastiru Gradac, zadužbini kraljice Jelene Anžujske, kao duhovnom  središtu Raških svečanosti. O svetosti i značaju vina, povodom monografije „Duša vina”, grupe autora, i priređivača Slaviše Orlovića,  u izdanju „Službenog glasnika”, govorili su prof. dr Žarko Trebješanin,    Petar Popović, kao i priređivač prof. dr Orlović. Kako se moglo čuti,  vino prati čoveka kroz život, najvažnije događaje od rođenja do smrti, u njemu je istina, ali i iluzija, ono uzdiže i unižava. Naše dve autohtone vrste vina su tamjanika i rskavac, kojima možemo da konkurišemo u svetu,  naša vinska tradicija je Župsko vinogorje, a da je našim vinarima  potrebna pomoć i podrška.