Не треба се плашити промена климе

Време нас је овог лета много пута изненадило: тек што прођу олујне и кишне епизоде праћене обилним падавинама и грмљавинским „торнадима”, ето новог „погрома” у западној Европи, врелих дана с температурама преко 40 степени Целзијуса. На срећу, код нас за сада још није било таквих тропских екстрема, али национална метеоролошка кућа је у неколико наврата „палила” црвене метеоаларме: за олујно невреме, па за обилне падавине, а упозоравала је и на опасно високе индексе УВ зрачења

Због екстремним временских прилика сви се питамо шта се то дешава с временом и да ли се мења клима. Страх је завладао у народу јер поједини стручњаци за климу и време тврде да смо дочекали оно што смо и заслужили: одвише смо загадили атмосферу угљен-диоксидом и створили ефекат „стаклене баште” који ће нам, према суморним предвиђањима, тек доћи главе.

Лед на Темзи

Ипак, има и стручњака који се не слажу с овим прогнозама. Сматрају да човек није тако моћан да глобално мења климу, већ својим поступцима може само локално да утиче на време. Противници теорије глобалног загревања и промене климе истичу да су два, три века праћења климатских параметара само секунд у немерљиво дугој историји света и времена. На основу тих искустава не могу да се доносе револуционарни закључци какав је о глобалној промени климе, уверени су они.

Да ли је заиста дошао последњи час и морамо ли да се плашимо сунца и времена?

Драгана Вујовић, професор Института за метеорологију београдског Физичког факултета одговара да се клима на Земљи мења сада и одувек, али у циклусима, али да у том природном процесу нема ничег чега би требало да се бојимо. Она каже и да је потребно разлучити појмове времена и климе, јер су они у савременој поплави површних и катастрофичних најава постали магловити, а реч је о врло одређеним појмовима.

Време је стање метеоролошких величина у садашњем тренутку, сутра, за пет дана... Када измеримо време у довољно дугом низу, најмање 30 година, добијамо климу неког подручја.

– Тако се не може рећи да ће се клима променити прекосутра или следећег лета, што се, нажалост, може наћи у медијима. Глобално време и клима се развијају у зависности од енергије Сунца која доспе на нашу планету, а она није константна. Њену променљивост узрокују: варијације у активности Сунца, геометријски фактори повезани с нагибом Земљине осе и њеном орбитом око Сунца и процеси у Земљином систему – објашњава професорка.

Др Вујовић подсећа како човечанство располаже са 200–300 година инструменталних мерења и осматрања времена (у Србији од 1888. године), што је тек трептај ока у животу планете.

Да бисмо знали каква је клима била пре 500, 2.000 или више година проучавамо елементе на које су одређени климатски услови оставили трага, а то су, на пример, годови дрвећа или геолошки палеоклиматски подаци. По садржају изотопа угљеника Ц14 закључено је да су у историји постојале аномалије у Сунчевом циклусу. Што је већа количина овог изотопа, активност Сунца је била мања.

Тако професорка Вујовић открива како су Викинзи населили Гренланд и тамо садили пшеницу! Сматра се да је такозвани Велики максимум трајао од 1100. до 1250. године, што је одговарало периоду изузетно повољних временских прилика на Земљи када се ледени покривач повукао далеко на север. По неким истраживањима, средња годишња температура ваздуха у том периоду је била као данас. После тога температура се у циклусима снижавала и повећавала. Период од 1450–1850. назива се Мало ледено доба. У њему су средње температуре биле ниске, али опет у циклусима – период хладнијег је наступао после топлијег времена. По неким новијим проценама, температура ваздуха на северној хемисфери је тада била за око 0,6 степени нижа од вредности за период 1961–1990. Тада је Сунчева активност била ниског нивоа.

Крај 17. и почетак 18. века у Европи је обележило веома хладно време: у Лондону се ледила Темза и на том леду су прављени вашари. То је познати Мондеров минимум, период изузетно ниске Сунчеве активности, с мало Сунчевих пега.

Из актуелних временских збивања извире питање: Да ли се Земља глобално загрева и то кривицом човека?

– Улога човека се прецењује – категорична је професорка Вујовић.

Наводи да је од Малог леденог доба температура ваздуха на Земљи расла и да смо сада у етапи пре новог захлађења. По неким истраживачима, период снижавања температура ваздуха следи средином овог века или нешто мало раније.

– Колико се прецењује улога човека показује пример: на Сунцу се сваке секунде ослободи енергија која би се на Земљи, према данашњем нивоу потрошње, утрошила за око 400.000 година. Наравно, не дође сва та енергија до Земље. Човек може локално да мења температуру ваздуха. Он ствара урбана острва топлоте и зато су градови топлији од сеоских средина. Бетон, стакло и асфалт у градовима упијају енергију Сунца па је емитују ноћу и загревају ваздух.

Облаци као фабрике

Професорка Вујовић већ дуго проучава време, а детаљно истражује облаке:

– То су заправо фабрике времена. Посебно су фасцинантни они најмоћнији, кумулонимбуси. Доносе пљускове кише или снега, громове, град, силовите летње непогоде, олујне ударе ветра. У Институту за метеорологију стручњаци се баве проучавањем најфинијих, комплексних микрофизичких процеса који се одвијају у облацима, а чији су резултат управо киша, снег, град, муње – заправо време. Облаци имају значајну улогу у прерасподели енергије која дође од Сунца.

Професорка указује на код нас мало познату, а важну Свенсмаркову хипотеза о вези између ниских облака и галактичких космичких зрака која утиче на климу на Земљи. Када је Сунчева активност слаба, галактички космички зраци допиру у већој количини у атмосферу Земље јонизујући је. На тај начин се праве аеросоли, микрометарске честице на којима се кондензује водена пара и настају ниски облаци који се састоје од великог броја ситнијих облачних капљица. Оне успешно одбијају Сунчево зрачење, хладећи атмосферу.

Др Вујовић је објаснила и како долази до загревања атмосфере последњих деценија. – Појачана Сунчева активност је спречавала галактичке космичке зраке да допру до атмосфере Земље и то је узроковало мање аеросола, зато је и мање ниских облака, па је и слабије хлађење атмосфере, односно температура ваздуха је виша. У ЦЕРН-у се експериментално истражују фундаменталне микрофизичке интеракције између галактичких космичких зрака и облака.

Дунав се могао прегазити

Често се после невремена чује реченица да је оно било незапамћено и да се никада пре нешто тако није догодило, али др Драгана Вујовић каже да баш није тако!

– Сензација никад доста. Стално чујемо да оваквих суша, поплава, временских непогода никада раније није било и да је за све то крив човек. Све је то, углавном, већ виђено – каже она и наводи неке записе, на пример, из околине Илока 1781. када су владале јаке врућине, а суша и глад харале 1803.

„Да се зна каква је суша и колика топлота. Киша није пала до 7. септембра 1820.”

Дунав се могао прегазити код Илока 1822. Суша је забележена и 1834, таква да „киша није пала више него два пута и то у малој количини”, па онда и 1839, 1842... У околини Ирига 28. априла 1747. ветар је дувао до подне после чега је почела да пада киша која је завршила помешана са снегом! А он је падао до један час после поноћи. „Бујица је била тако дивља да такве није било од настанка света, носила је четири ћелије, игуманову ћелију и гостинску собу”, 1624. манастир Милешева.

Београд и киша

Др Драгана Вујовић подсећа на истраживања професора Милана Недељковића, оснивача и дугогодишњег директора Метеоролошке опсерваторије Београд с почетка прошлог века, који је на основу мерења схватио да су кише у престоници распоређене баш како треба: „Највише кише доносе мајски и јунски пљускови. После тога се време умири, таман да узри све чему је време зрења. Јесенске кише залију орање, а крајем децембра снег га покрије. Одувек је тако било.”

И данас је тако, тврди др Вујовић.