Повратак Јосифа Висарионовича

Серија политичких протеста у Москви, пропраћена полицијским насиљем и хапшењем стотина демонстраната, лако је могла да буде избегнута да је власт допустила да опозиција има своје кандидате на септембарским изборима за градску Думу.

Кремљ је, међутим, узвратио силом како би још једном послао поруку да неће допустити ни симболично присуство оних које власт назива „несистемском опозицијом”.

Увећавају се страхови да пендреци и сузавац призивају духове тамне прошлости. Реторика враћа у времена Јосифа Висарионовича: опозиционари су „непријатељи државе”.

Путин је на пола копља обележио 70. годишњицу октобарске револуције: он не подноси револуције и народне протесте, па је јасно да му је од Лењина ближи срцу Стаљин.

Паралела која се извлачи је прецизна: Стаљин је СССР извукао из пепела и претворио га у светску силу. За Стаљина се не везује само тријумф над Хитлером, већ и сви совјетски успеси, мада неки данас делују митски: благостање и сигурност свакодневног живота. Сада је ту Путин, који је од Бориса Јељцина наследио Русију на коленима и повратио јој понос и статус глобалне величине.

Садашњи владар Кремља није стаљиниста, али потискује у други план милионе Стаљинових жртава. Хазјајин је био победник у Великом отаџбинском рату, а победници се не осуђују.

Данас, више од пола века од тајног говора тадашњег лидера Никите Хрушчова на 20. конгресу КП 1956, када је најавио разлаз са стаљинизмом, Русија није довољно упозната са злочинима диктатора.

Стаљин, „човек од челика”, владао је СССР-ом од 1922, а умро је марта 1953. Његово балзамовано тело је 1961. изнето из маузолеја на Црвеном тргу и сахрањено у једноставном гробу близу кремаљских зидина. Исте године се Хрушчов потрудио да Јосиф Висарионович нестане са јавне сцене.

Мењана су имена градова, тргова и улица који су носили његово име. Одолео је Стаљинов музеј у његовом родном Горију, у данашњој Грузији, који је отворен 1957. и успешно је преживео времена дестаљинизације и касније покушаје грузијских власти да га претворе у музеј репресије.

И пре него што се СССР распао, у време перестројке и гласности, многи људи тражили су чињенице: како је принудна колективизација изазвала велику глад 1932–1933. и усмртила милионе? Колико је људи убијено у чисткама? Шта је све Хрушчов рекао о Стаљину?

Али Стаљин никада није нестао као милиони људи које је послао у гулаге. Није избрисан из меморије попут Троцког и Бухарина, који су преко ноћи уклоњени са званичних фотографија. Данас се Стаљину откривају споменици, а улепшавање његовог политичког лика има више од дискретне подршке Кремља.

Историја народима даје карактер, идентитет и институције, али није лек са обавештењем о правилном дозирању. Често може да буде погрешно читана или злоупотребљена. Извесно је да не постоји интерпретација руске историје око које би сви били сагласни, али је индикативно да се Путин опредељује са верзију за коју су многи мислили да је покопана у мраку стаљинизма.

Иако стаљинисти сматрају да је Комунистичка партија сувише реформистичка и обећавају да ће оборити режим и вратити се чистим бољшевичким коренима, Путин их не доживљава као опасност. Пре као савезнике у цементирању политичког система који има мало везе са демократијом. Иако је у Москви подигао споменик жртвама стаљинизма и отворио музеј гулага, он не покушава да се супротстави оживљавању Стаљиновог култа.

Култ никада и није умро. У склопу прослава совјетске победе над Хитлером, Стаљин се 2010. први пут после више деценија преко постера вратио на улице Москве и био поздрављен као ратни херој. На великој церемонији одржаној ове године поводом Дана победе у Новосибирску, трећем по величини граду у Русији, откривена је Стаљинова биста – једно од око 130 спомен-обележја откривених током последње две деценије, које се поклапају са временом Путинове власти.

Шеф Кремља својевремено је рекао да је распад СССР-а „највећа политичка катастрофа 20. века” и на све начине покушава да поврати моћ совјетских времена – ако не територијално, оно политички и војно. Не случајно, споменици Стаљину појавили су се по Криму у већем броју након анексије 2014. Потврђујући налет новог милитантног патриотизма, стотине улица широм Русије носе име генералисимуса.

Архиви који би разоткрили Стаљинове злочине су затворени. Ревизија историје даје резултате: упитани у марту ове године шта мисле о сину обућара који ће постати један од најмрачнијих симбола 20. века, чак 70 одсто Руса велича његову улогу у историји.

Створен је амбијент у којем готово половина Руса између 18 и 24 године не зна шта су биле велике чистке. Највећи број младих није ни чуо за нобеловца Александра Солжењицина, који је био жртва стаљинистичких прогона. У Волгограду, бившем Стаљинграду, продаје се освежавајуће пиће са Стаљиновим лицем на етикети.

Верници купују иконе са ликом Висарионовича Џугашвилија, који је у младости био надарени ученик богословије у Тбилисију. Заборављају да је Стаљин под слоганом о религији као „опијуму за народ” прогањао православље, спаљивао цркве и стрељао више од 110.000 свештеника.

Комунистичка партија из Санкт Петербурга чак је 2008. московској патријаршији предлагала да Стаљина прогласи свецем. Патријаршија је предлог да се канонизује човек кога је црква проклела одбацила као „скандалозан, бизаран, циничан и непристојан”.

Стаљин и данас дели Русију: једни га оптужују што је побио милионе невиних људи и питају се како диктатор може да буде пример за углед, други верују да су ликвидирани били непријатељи државе или криминалци и да циљ оправдава средства. Ови други су у већини.