Povratak Josifa Visarionoviča

Serija političkih protesta u Moskvi, propraćena policijskim nasiljem i hapšenjem stotina demonstranata, lako je mogla da bude izbegnuta da je vlast dopustila da opozicija ima svoje kandidate na septembarskim izborima za gradsku Dumu.

Kremlj je, međutim, uzvratio silom kako bi još jednom poslao poruku da neće dopustiti ni simbolično prisustvo onih koje vlast naziva „nesistemskom opozicijom”.

Uvećavaju se strahovi da pendreci i suzavac prizivaju duhove tamne prošlosti. Retorika vraća u vremena Josifa Visarionoviča: opozicionari su „neprijatelji države”.

Putin je na pola koplja obeležio 70. godišnjicu oktobarske revolucije: on ne podnosi revolucije i narodne proteste, pa je jasno da mu je od Lenjina bliži srcu Staljin.

Paralela koja se izvlači je precizna: Staljin je SSSR izvukao iz pepela i pretvorio ga u svetsku silu. Za Staljina se ne vezuje samo trijumf nad Hitlerom, već i svi sovjetski uspesi, mada neki danas deluju mitski: blagostanje i sigurnost svakodnevnog života. Sada je tu Putin, koji je od Borisa Jeljcina nasledio Rusiju na kolenima i povratio joj ponos i status globalne veličine.

Sadašnji vladar Kremlja nije staljinista, ali potiskuje u drugi plan milione Staljinovih žrtava. Hazjajin je bio pobednik u Velikom otadžbinskom ratu, a pobednici se ne osuđuju.

Danas, više od pola veka od tajnog govora tadašnjeg lidera Nikite Hruščova na 20. kongresu KP 1956, kada je najavio razlaz sa staljinizmom, Rusija nije dovoljno upoznata sa zločinima diktatora.

Staljin, „čovek od čelika”, vladao je SSSR-om od 1922, a umro je marta 1953. Njegovo balzamovano telo je 1961. izneto iz mauzoleja na Crvenom trgu i sahranjeno u jednostavnom grobu blizu kremaljskih zidina. Iste godine se Hruščov potrudio da Josif Visarionovič nestane sa javne scene.

Menjana su imena gradova, trgova i ulica koji su nosili njegovo ime. Odoleo je Staljinov muzej u njegovom rodnom Goriju, u današnjoj Gruziji, koji je otvoren 1957. i uspešno je preživeo vremena destaljinizacije i kasnije pokušaje gruzijskih vlasti da ga pretvore u muzej represije.

I pre nego što se SSSR raspao, u vreme perestrojke i glasnosti, mnogi ljudi tražili su činjenice: kako je prinudna kolektivizacija izazvala veliku glad 1932–1933. i usmrtila milione? Koliko je ljudi ubijeno u čistkama? Šta je sve Hruščov rekao o Staljinu?

Ali Staljin nikada nije nestao kao milioni ljudi koje je poslao u gulage. Nije izbrisan iz memorije poput Trockog i Buharina, koji su preko noći uklonjeni sa zvaničnih fotografija. Danas se Staljinu otkrivaju spomenici, a ulepšavanje njegovog političkog lika ima više od diskretne podrške Kremlja.

Istorija narodima daje karakter, identitet i institucije, ali nije lek sa obaveštenjem o pravilnom doziranju. Često može da bude pogrešno čitana ili zloupotrebljena. Izvesno je da ne postoji interpretacija ruske istorije oko koje bi svi bili saglasni, ali je indikativno da se Putin opredeljuje sa verziju za koju su mnogi mislili da je pokopana u mraku staljinizma.

Iako staljinisti smatraju da je Komunistička partija suviše reformistička i obećavaju da će oboriti režim i vratiti se čistim boljševičkim korenima, Putin ih ne doživljava kao opasnost. Pre kao saveznike u cementiranju političkog sistema koji ima malo veze sa demokratijom. Iako je u Moskvi podigao spomenik žrtvama staljinizma i otvorio muzej gulaga, on ne pokušava da se suprotstavi oživljavanju Staljinovog kulta.

Kult nikada i nije umro. U sklopu proslava sovjetske pobede nad Hitlerom, Staljin se 2010. prvi put posle više decenija preko postera vratio na ulice Moskve i bio pozdravljen kao ratni heroj. Na velikoj ceremoniji održanoj ove godine povodom Dana pobede u Novosibirsku, trećem po veličini gradu u Rusiji, otkrivena je Staljinova bista – jedno od oko 130 spomen-obeležja otkrivenih tokom poslednje dve decenije, koje se poklapaju sa vremenom Putinove vlasti.

Šef Kremlja svojevremeno je rekao da je raspad SSSR-a „najveća politička katastrofa 20. veka” i na sve načine pokušava da povrati moć sovjetskih vremena – ako ne teritorijalno, ono politički i vojno. Ne slučajno, spomenici Staljinu pojavili su se po Krimu u većem broju nakon aneksije 2014. Potvrđujući nalet novog militantnog patriotizma, stotine ulica širom Rusije nose ime generalisimusa.

Arhivi koji bi razotkrili Staljinove zločine su zatvoreni. Revizija istorije daje rezultate: upitani u martu ove godine šta misle o sinu obućara koji će postati jedan od najmračnijih simbola 20. veka, čak 70 odsto Rusa veliča njegovu ulogu u istoriji.

Stvoren je ambijent u kojem gotovo polovina Rusa između 18 i 24 godine ne zna šta su bile velike čistke. Najveći broj mladih nije ni čuo za nobelovca Aleksandra Solženjicina, koji je bio žrtva staljinističkih progona. U Volgogradu, bivšem Staljingradu, prodaje se osvežavajuće piće sa Staljinovim licem na etiketi.

Vernici kupuju ikone sa likom Visarionoviča Džugašvilija, koji je u mladosti bio nadareni učenik bogoslovije u Tbilisiju. Zaboravljaju da je Staljin pod sloganom o religiji kao „opijumu za narod” proganjao pravoslavlje, spaljivao crkve i streljao više od 110.000 sveštenika.

Komunistička partija iz Sankt Peterburga čak je 2008. moskovskoj patrijaršiji predlagala da Staljina proglasi svecem. Patrijaršija je predlog da se kanonizuje čovek koga je crkva proklela odbacila kao „skandalozan, bizaran, ciničan i nepristojan”.

Staljin i danas deli Rusiju: jedni ga optužuju što je pobio milione nevinih ljudi i pitaju se kako diktator može da bude primer za ugled, drugi veruju da su likvidirani bili neprijatelji države ili kriminalci i da cilj opravdava sredstva. Ovi drugi su u većini.