Златно доба дијалога

Постоји у књигама и филмовима често онај топос кад човек у дилеми, не знајући шта да ради, насумице отвори неку књигу, покаже прстом на пасус, па у томе покушава да ишчита поруку и савет. То је згодно сујеверје које је у нашем времену ипак више литерарно, него што делује стварно. Постоји, међутим, и варијација на тему. Скинеш с полице, рецимо, књигу коју дуго ниси читао, ко зна из којег разлога баш ту, па листаш и читуцкаш без стварног фокусирања, док ти се неки одломак не учини бизарно актуелним.

Тако и ја неки дан угледам на полици јаркоцрвени хрбат „Изабраних есеја” Борислава Пекића („Соларис”, Нови Сад, 2007), кренем да листам књигу, па ми се поглед „закачи” на следећи фрагмент: „Некад смо позивали на игру, данас зовемо на дијалог. Живимо у златном добу дијалога. Синови се супротстављају Очевима. Очеви једни другима. Зараћени измењују бомбе, али и речи. Лекари дискутују са лудацима, Лудаци сами са собом. Џелати се исповедају жртвама, Жртве својим Џелатима. Живи се препиру са Мртвима. Владе и њихови народи налазе се у стању перманентног дијалога. Дијалог се води између марксиста и католика, мисионара и људождера, судија и криваца, учитеља и ученика, уметника и критичара, произвођача и потрошача. Између полова, народа, раса, вера, доктрина и идеја, такође. У току су привредни, научни, војни, екуменски, ракетни дијалози. Двострани, тространи, вишестрани, чак и једнострани. На врху као и на дну. Око четвртастих столова, око округлих столова, и без столова. Множе се дипломатски преговори, начелни договори, јавни изговори, тајни уговори, актуелни разговори и улични наговори. Крилатица века је: Хлеба, игара и дијалога! а његово основно начело: Нека свет пропадне, само да се разговори наставе!”

У књизи нема библиографских референци и у први мах ми није било јасно из којег је времена текст. Помислио сам да је можда реч о крају осамдесетих или можда већ и самом почетку деведесетих, времену кад се и сам Пекић већ добрано политички ангажовао. Читалац већ примећује да пасус звучи необично актуелно. Рачунао сам, то је време краја једнопартијског система, време кад се формирају политичке странке, време кад се кроз дијалог покушава успоставити нови политички поредак; мора да је Пекић као парадигматичан индивидуалац био свестан како се реч „дијалог” претвара у мантру лишену стварног садржаја.

Испоставило се, међутим, да је текст написан пре више од пола века, а да је први пут објављен још у јануару 1969. године. Очито да „култ дијалога” коме сведочимо последњих месеци има дугу традицију. Кад кажем „култ дијалога” у контексту тренутне домаће политике, мислим, наравно, на целу сагу око разговора власти и опозиције на Факултету политичких наука. И једна и друга страна у том дијалогу, као и посредници којима не треба априорно оспоравати добронамерност, у цели пројекат као да су ушли ларпурлартистички, због дијалога самог, ето, само да се разговара.

У том контексту, рецентно писмо Сергеја Трифуновића, председника Покрета слободних грађана, Дејвиду Мекалистеру, председнику Одбора за спољне послове Европског парламента, представља хвале вредан амандман празњикавим позивима на дијалог дијалога ради: „Сматрам да би организација дијалога под патронатом Европске уније била значај корак у превазилажењу тренутне кризе, а као у случају Северне Македоније институције ЕУ морају бити спремне да раде са странкама да осигурају пуну имплементацију свих договора који би били постигнути. Такође желимо да подигнемо пажњу о потреби за извештајем који би јавно и директно указао на проблеме у систематским проблемима у владавини права.”

Дијалог без циља је савршена разбибрига за кафану и нешто потпуно божанствено у неполитичком контексту. Из политичке перспективе, међутим, дијалог мора да води нечему и морају постојати механизми да се оно што је дијалогом остварено имплементира. То је још један од разлога због којих је Трифуновићева иницијатива похвална. Разложно је и његово помињање „македонског преседана”.

Ипак, „култ дијалога” није ограничен само на београдске међустраначке односе. И на релацији Београд–Приштина већ годинама слушамо похвале дијалогу ради дијалога. А у том конкретном случају, ни покровитељство Европске уније не нуди гаранцију имплементације, пошто је Заједница српских општина већ годинама, ево, тек мртво слово на папиру.

У сваком случају, нема зиме за дијалог. За све остало, зима иде.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа