Отаџбина (ни)је превазиђен појам

Господин Миодраг Р. Ђорђевић се други пут оглашава („Косово је српско, али...”, „Погледи”, 30. август) износећи своје мишљење о будућем статусу Косова и Метохије (или, по њему, и садашњем и будућем – „фактицитет”, дивно злоупотребљавана реч уваженог господина). Могу само да се надам да уважени господин није редовни професор националне историје на универзитету.

Иначе, и први „погледи” уваженог господина су били препуни ноншаланције и самозаљубљености. Ако се нечија борба за срце Србије разликује од његовог фактицитета, зашто би га тај мрзео и ускраћивао му право на мишљење? Да ли то што је господин Миодраг Р. Ђорђевић, како сам тврди, социолог, пацифиста и хуманиста доказује исправност његових закључака? И ја сам дипл. економиста, пацифиста и хуманиста (да не уплићем ренесансу), али имам потпуно другачије мишљење поводом Косова и Метохије од уваженог господина.

 Да, слажем се, Косово и Метохија су далеко, па је фактицитет да ме мање боли него узурпирање моје приватне својине. Чудно је како људи размишљају. Ако ми комшија узурпира неколико метара квадратних њиве следи тужба која може да траје годинама, деценију, две, а ако не успе, онда проради пармак или секира. За неколико метара „своје” земље даћемо и главу, али отаџбина је превазиђен појам, сада смо само грађани новог, врлог света. Или, ако нам комшија од кога нас дели зид сруши преградни зид и узурпира тоалет да би он имао већи, радиће опет секира. А зашто, комшија је много јачи, са тим се треба помирити – фактицитет.

И шта је решење? Ако сам добро разумео – да заборавимо, сагнемо се, пољубимо свачије скуте и онда ће нам, као у „Балканском шпијуну”, НАТО опростити што нас је бомбардовао, разрушио нам и поцепао државу. Тврдње уваженог господина да ћемо само на тај начин поново живети у љубави са комшијама немају неко велико упориште у логици. За љубав је, ипак, потребно двоје.

Миле Иконић,
Суботица