Реке као кривци

Београд је несносно смрдео у среду, и то други пут за мање од месец дана. У шта се то претворио наш град – у шталу, свињац, кокошињац? Први пут било је са њива око престонице, а сада са Саве и Дунава. Смрделе су реке!

Распадају се органске материје које су остале у муљу после повлачења воде услед топлих дана, стиже објашњење стручњака. Потврђују да јесте непријатно, али нема опасности по здравље. Наводе и да тај непријатни мирис само угрожава комфор грађана. Само?

Град је пун туриста са разних страна света. И они осећају исту непријатност док разгледају лепоте Кнез Михаилове, диве се Калемегдану и сликају се на ганц-новом првом правом тргу који је Београд добио. И њима је угрожен комфор.

Чуло се и питање да ли је Београд малерозан зато што се налази на две реке?

Не, наравно. Малер је једино што се, изгледа, о приобаљу најмање брине. Уз обале нагомилано свакојако ђубре: флаше, конзерве, шибље, ауто-гуме, остаци хране у великим количинама... Ма, свега има.

Отпадне воде одлазе директно у реку, а за њих не постоје постројења за пречишћавање. Београд, као ниједан град у Европи, има више од 120 директних испуста канализације у Дунав и око стотину у Саву. Трећина града нема канализацију, рачунајући и леву обалу Дунава, док се из остале две трећине сва канализација слива у те наше реке.

Годинама се чују разни предлози и идеје, усвајане су бројне одлуке које предвиђају изградњу неопходних постројења. Зна се да их је потребно бар пет, али за сада је све само слово на папиру.

Да је темељ главне фабрике за прераду отпадних вода постављен у Великом селу, како се последњи пут најављивало у јуну, знало би се то и те како. О чистоћи обале не брину они који од река зарађују, рецимо власници сплав-ресторана и ноћних клубова на води.

Сећа ли се неко да су икада организовали јавно чишћење обале? Не брину ни они који уживају у кућицама подигнутим дуж обала с дозволом или, махом, без ње. Наше реке, оне којима се поносимо и доводе нам све више гостију, сада смрде. И због њих смрди читав град.

Реке су свачије и ничије. Надлежности над њима преплићу разна предузећа, инспекције, општине... А приобаље препуно отпада сада је само велики талог непријатних мириса.

И уместо да се у касама, поред свих потребних и можда не баш неопходних послова, нашло новца да се на време очисти и због нас и због оних који нам долазе у госте, догодило се да се под утицајем кисеоника органске материје интензивно распадају.

Да ли су они који крај река имају нелегалне викендице кажњавани, да ли власници ресторана на води имају обавезу да плате чишћење, да ли они који газдују рекама мисле о томе да Дунав и Сава нису кривци што се повлаче и иза себе остављају све што је неко некажњено одбацио уз оно чувено „ма, однеће то вода”?