Крађа и прекрађа преводиоца

Београдски абаџија Јања Спиридоновић овековечио је своје име донацијом за зидање Народног позоришта у Београду. Његово име стоји 150 година уклесано на мермерној плочи у свечаном салону на другом спрату матичног српског позоришта. С тим у вези чули смо од Срђана Спиридоновића, (1928– 2006), нашег истакнутог електротехничког инжењера и метролога, занимљиву причу о његовом претку Јањи.

Двадесетих година 19. века у Ћуприју, која је била под турском влашћу, дошао је грчко- цинцарски трговачки караван. Било је то време првих година власти Милоша Обреновића чија се владавина простирала само на Београдски пашалук. У циљу лакшег споразумевања у вишенационалним срединама караван је имао свог тумача-полиглоту  који је владао већином балканских језика. Ту улогу је одлично вршио спретни и бистри дечак по имену Јања. Уочивши  Јањине способности, Турци нису одолели већ су киднаповали Јању и сакрили га, па је караван морао да настави пут без преводиоца. Ускоро делегација Турака, са својим новим тумачем одлази у Крагујевац на преговоре са кнезом Милошем. Овог пута Срби су били одушевљени способностима младог преводиоца па су учинили исто што и Турци. Сакрили су талентованог дечака, па су Турци били принуђени да се врате без њега.

На питање Јањи кoje му је презиме он  је одговорио да само зна за очево име Спиридон, па му је сходно томе наденуто презиме Спиридоновић. Јања је био дат кнегињи Љубици као дечак за послуживање, стекавши одмах њене симпатије. Када се кнегиња преселила у Београд, а Јања већ стасао, она га шаље на учење абаџијског заната. Завршивши учење, млади мајстор Јања поново се обраћа својој покровитељици молећи је за новчану позајмицу, како би могао отворити своју радњу. Кнегиња радо излази у сусрет Јањиној молби. Међутим, убрзо долази до државног преврата и кнез Милош са својом породицом одлази у избеглиштво. У Аустрији умире кнегиња Љубица 1843. и бива сахрањена у манастиру Крушедол на Фрушкој гори. Године 1858. политичка срећа је поново наклоњена Обреновићима који се враћају на власт.

Сећајући се дуга из своје младости, мајстор Јања одлази у посету свом знанцу из детињства, сада српском кнезу Михаилу, са намером да врати новац који је позајмио од његове мајке. Међутим кнез, чувени каваљер и племенит човек, одбија да прими новац говорећи да је довољно да Јања упали свећу за душу његове мајке. Јања тада предложи да новац свог дуга уплати као поклон кнежевом фонду за изградњу Народног позоришта, са чиме се кнез сложио.

Јања Спиридоновић могао би бити поносан не само на своје лично поштење него и на своје потомке. Његов син Михаило Спиридоновић, (Београд 1848 – Шабац 1908) био је дугогодишњи омиљени народни лекар у Шапцу. Јањина унука Јела Спиридоновић Савић (1890–1974) била је успешна песникиња и прозни писац о којој је Десанка Максимовић изрекла речи похвале.

 Драган Станковић,
Београд