Пази воз

Имао сам идеју да са пар лепих речи похвалим јужнобанатско питомо место Ковачицу и да дам предлог Београђанима да је посете (од Београда је удаљено не више од педесетак километара), али ме мисли вуку на другу страну.

Пре неки дан сам на уласку у Црепају (село пре Ковачице из правца Панчева на путу М42), наишао на нестварну сцену.

Возећи се колима, угледао сам из равнице возило које се нагло зауставља. Из банатске равнице пут нам се укршта са пругом. Машиновођа руком кроз прозор локомотиве маше да успоримо пре пруге. Воз вуче преко тридесет вагона. На путу постоји знак „стоп”, али постоји и рампа са светлосном сигнализацијом. Застрашујући призор подигнуте рампе и воза који лагано пролази испред колоне возила.

На интернету сам видео пар снимака и текстова сличних овоме који сам ја начинио, што значи да су се овакве ситуације, нажалост, догађале и пре (а сумњам да су свакодневне). Утиске о наивној уметности, угоститељству и гостопримству у Словака потиснула је у мени жеља и нада да ће можда пар реченица пробудити савест и свест надлежних, а да при томе не улазим у то ко је надлежан, и да их позовем и прозовем да спрече овакве ситуације на пружним прелазима.

Мислим да се оваквим стварима треба придавати већа пажња као вест неког посматрача који указује на проблем који је решив него да чекамо неку трагедију о којој би се друштво огласило тражећи кривца. Надлежни, препознајте се и реагујте.

Марко Младеновић, дипл. инж. маш.,
Београд