Срби то нису заслужили

На недавно одржаном скупу о историји односа Србије и САД један од говорника био је и амбасадор Кајл Скот. Господин амбасадор  указао је да је  главни проблем у односима две земље признање Косова од стране његове земље. Колико год да ми Срби другачије видимо околности које су претходиле признању, амбасадор је изрекао једну истину са којом се, нажалост,  морамо сложити. Она гласи: „Много њих у Србији се не слаже са тим, али ја сам уверен да Србија не може да прими сву популацију Косова натраг у Србију и да албанска популација Косова неће бити део Србије”. Да је Косово земља у којој њени грађани живе нормално једни уз друге, без обзира на националност, да постоји владавина права, да се поштују имовина и верско-културно наслеђе, да ли би онда било толико важно да ли ће оно ући у ЕУ као део Србије или самостална земља? Од Србије се, са правом тражи, као услов за улазак у ЕУ испуњење одређених стандарда. То се очекивало и од Косова, подсетио бих на прокламовану политику стандарди пре статуса, али се од тога одустало.

Када бих био у прилици питао бих  господина амбасадора зашто. Ниједан од великих злочина над Србима није расветљен, отима им се имовина, у градовима где је некад било десетине хиљада Срба данас их на прсте можеш пребројати, нема повратка, не поштују се већ потписани уговори, без последица се заговара уједињење Косова са Албанијом. Суд за злочине ОВК још не функционише а на челу Косова су оптужени за најтеже злочине и то од стране међународних истражитеља.

Питам шта би друго значило у оваквим околностима признање Косова од Србије до препуштање уништењу својих сународника, неком новом егзодусу, неким новим колонама избеглица на путу ка Србији. Била би то издаја свог народа. Америка сем формалног и декларативног залагања за изградњу мултиетничког друштва суштински ништа није учинила да се то оствари. Како се може очекивати помирење два народа којa су билa у сукобу ако  за злочине над једним од њих нико није ни осуђен. Како ће људи схватити да су на погрешан начин решавали међусобни однос. То  је истина не мања од оне са почетка текста коју је изрекао амбасадор.

Зашто  САД ништа нису учиниле за истинско помирење два народа – не знам. Мислим да Србија то није заслужила, као савезник у два рата, као земља која је спасавала америчке пилоте, као земља чији су сународници дали велики допринос и у науци и у уметности и у спорту, несразмерно велики у односу на њену величину.

Павле Мартиновић,
Аранђеловац