Сигурне мушке куће

У галерији Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић вечерас у 19 часова биће отворена изложба фотографија Жељка Синобада, дугогодишњег фото-репортера куће „Политика”, под називом – „Кафане”. Због чега у том храму знања, посмртном легату племенитог Ендруа Карнегија, не зна се, али то је избор приређивача, дигиталног часописа „Grain” (Зрно) који је већ организовао неколико сличних изложби великана фотографије.

Не постоји боље место за причу о кафани него што је Београд. Јер, прву кафану на тлу Европе отворили су Турци још 1522, годину дана након што су освојили Бели град, и то негде на Јалији, на данашњем Дорћолу. После оних у Меки и Каиру, ова наша била је трећа на свету. У Цариграду је, на пример, прва кафана отворена тек 20 година доцније, а Беч је на сличну мушку радост морао да причека још век и по!

Али, установљено је да је град на ушћу Саве у Дунав имао нешто веома слично кафани још у 6. веку: како је открио др Видоје Голубовић, после Бен Акибе (Бранислава Нушића) највећи српски „кафанолог”, у белешкама неког Прокопија, који је лутао овим крајевима као писмени жбир византијског цара Јустинијана, у Београду је затекао чудно свратиште звано – пандокеон, где се могло ноћити, појести и попити. Пило се вино, ређе пиво, а медовина је била привилегија властеле. Ракију су нам тек доцније донели из Анадолије, да би брзо постала најомиљенији „турцизам” ових простора. Иначе, те пандокеоне је спомињао и Борислав Пекић у свом „Златном руну”!

Најстарија „жива” кафана у Београду је „Знак питања”, која се налази у комшилуку Саборне цркве, а тамо је тек од 1822. године.

С друге стране, не рачунајући ханове, имарете и караван-сараје, према варљивим подацима, најстарији хотел по европским узансима склепан је на тавану данас неопозиво затворене кафане „Код грчке краљице”. Ту зградицу је тридесетих година претпрошлог века сазидао неки Деспот Лазаревић како би у њој отворио кафану с коначиштем звану „Деспотов хан”. У поткровљу је уприличио шест двокреветних соба, да би већ после десетак година дозидао спрат и удвостручио капацитете (за које се по граду испод гласа говоркало да их користе извесне градске даме за своје сумњиве „пословне састанке”), али је све нетрагом нестало уочи рата, другог светског.

„Најкафанскија” улица у Београду иначе није Скадарска с накићеном „Скадарлијом”: у њој је само највећа концентрација сигурних мушких кућа „по квадратном метру”. Неупоредиво више кафана налази се иза ћошка, а у Улици Страхињића Бана. Нико никада није установио колико их је: извесни залудан радозналац који је то покушао одустао је уз образложење да док их пребројиш од Калемегдана до Бајлонија, за леђима ти већ никне нека нова.

Осим што ничу, београдске кафане и нестају. Оно, нестају и књижаре, не зна се шта више боли. Само у последњој деценији из градског земљописа избрисано је двестотинак познатих кафана. А то је тренд који траје! Када је 1996. године затваран легендарни „Орач”, повише Славије, петицију за спас тог свратишта потписао је и градоначелник лично, али, наравно, узалуд.

Кад су у кафану дошли „избацивачи”, затечени гости су изнели сав ситан и крупан инвентар, све с распаљеним роштиљем, и пренели га „на рукама” у чубурску кафану „Влтава”, која је истог часа покрштена. Наденуто јој је име нестале посестриме, али је и она променила намену и у њој се данас шепури – бакалница.

– Спомињати трагичне судбине  „Голупца”, „Шумадије”, „Липе”, „Српске кафане”, „Домовине”... и сијасет других могло би само да растужи, али не и да помогне – рекао је Жељко Синобад, аутор изложбе. – Зато сам покушао да бар фотографијама које су настајале у току последњих тридесетак година, махом у Београду, сачувам макар делић тог распеваног духа престонице и целе Србије.

Срдачно се насмејао на шеретску упадицу новинара да је очигледно реч о културној манифестацији – хуманитарног карактера.