Храброст, визија и аудио-траке

Док шездесетосмашка еуфорија још траје, у биоскопском мраку састају се представници радничке класе и интелигенције да расправљају о једном уметничком делу са страшћу која нас подсећа зашто наш мали народ и култура имају такав утицај у модерној светској историји.

Пошавши с те истините подлоге Горан Радовановић је, као аутор филма „Случај Макавејев или процес у биоскопској дворани”, читав један историјско-политички и филмско-уметнички дискурс на узбудљив начин ставио на нову проверу. Постигао је да у унутрашњу комуникацију са својим филмом уведе више генерација и створио је дело које није само омаж филму, Душану Макавејеву, који је преминуо неких месец дана пред премијерни излазак филма, и Милени Дравић већ и једном времену о коме ће тек будуће генерације дати коначни суд.

Горан Радовановић твори филм необичне, тачније, неуобичајене форме. Није реч о пуком хибриду документарног, играног и експерименталног, већ о комплексно осмишљеном ткању свих филмских елемената: звука, слике, светлости и сенки, глумачке игре и архивског материјала, интервјуа и филмских цитата и рефлексије на историју филма. И све то само на основу пронађених аудио-трака, својевремено тајно сниманих током друштвено-политичко-комунистичке расправе о филму Душана Макавејева „WR: Мистерија организма” у сали новосадског биоскопа „Арена”. Расправе која ће запечатити судбину овог филма, чија је забрана временом постала симбол Југославије као недовршеног социјалистичког експеримента, па и самог Душана Макавејева, који је најбоље искусио шта значи оно да је „најтеже бити пророк у свом селу”...

Горан Радовановић се према свом филмском јунаку и његовом делу које суштински разуме односи с пуно поштовања. Он гледаоцима нуди и све оне кључне вредности наслеђа које нам је оставио Душан Макавејев: филмски језик као игра и вечити експеримент у режији и монтажи. С друге стране, подсећа и колико је филмско дело Макавејева било (и остало) провокативно, субверзивно, слободарско, предводничко и далеко испред свог времена. Уз све то, Радовановић у свом филму нуди и могућност расветљавања велике трауме социјалистичке Југославије која се огледа у покушају успостављања демократије без суштинске слободе. О томе најбоље сведоче аудио-снимци говорника током веома отворене и широке и (с ове временске дистанце) изненађујући језички пристојне расправе о случају филма Душана Макавејева.

Осим што на оригиналан начин реконструише прекретницу такозваног новог југословенског филма и самог црног таласа и важног тренутка у филмској историји, Радовановић поновним повезивањем садашњости и прошлости нуди и боље разумевање политике Југославије, односно Србије, и света. Боље разумевање једног времена и различитих сећања на то време.

Горан Радовановић је један, у основи, веома рискантан пројекат својом храброшћу да се бави тако осетљивом структуром и својом јединственом визијом (да од аудио-снимака може настати филм) створио „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали” као чврсто заокружено филмско дело. Као динамичан и узбудљив филм који се у биоскопу гледа широм отворених очију. Због својих квалитета, на 47. Фесту, на којем је имао премијеру, филм Горана Радовановића је освојио награду „Београдски победник” и „Политикину” награду „Милутин Чолић” за најбољи филм у националној селекцији.