Заборављена је Правда М. Марковић

Катарина Ђорђевић је у вашем цењеном листу објавила текст под насловом „Свега пет одсто улица у Београду носи имена жена”, 18. септембра ове године. Текст је написан поводом иницијативе поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић упућене Градској скупштини на усвајање. Гђа Ђорђевић наводи да су у предлогу Скупштини града поменута нека имена жена, које су заслужне за развој нашег друштва по областима, као што је историја, науке, уметности, адвокатуре, преводилаштва итд. Из прегледа имена која се наводе или су на списку у поменутој иницијативи одмах се види да је списак веома непотпун. То није нимало случајно.

  У Београду има, према званичним подацима, седам хиљада и пет стотина улица; пет хиљада и сто седамдесет четири улице које су нове, настале ширењем града, које још немају називе. 
Ови подаци су веома индикативни. Пре свега, треба констатовати да неравноправност о којој с правом пише гђа Ђорђевић, јесте последица недовољних научних истраживања наше традиције, те су отуд пале у заборав бројне заслужне жене.

 Од жена које су истакнути филозофи, само Ксенија Атанасијевић, прва жена која је докторирала на Универзитету у Београду, има улицу названу у њену част. Док је прва жена, која је студирала и докторирала у Минхену, у Немачкој, у време када су жене тек почели да примају на универзитете – Правда М. Марковић (1876–1975), која је докторирала 1910. године, дванаест година пре Ксеније Атанасијевић, пала у заборав.

Истражујући њено дело, установио сам када је она умрла, где је најпре била сахрањена (Ново гробље) и на ком гробљу су данас њени земни остаци (Лешће). Њена докторска дисертација, која је посвећена значајном проблему интуиције у филозофији Артура Шопенхауера, преведена је код нас тек 1998. године. Писац ових редова, први је подробније разматрао њен допринос, који су констатовали још у годинама пре Другог светског рата Ксенија Атанасијевић и Душан Недељковић у својој предратној књизи о филозофији у Југославији, написаној за инострану јавност 1934. године, где је уврстио ову заслужну жену у репрезентативне појаве наше филозофије.

Др Радомир Ђорђевић,
професор Универзитета у Београду, у пензији