Не пуцај на бегунца у магли

Затворски стражар не сме да пуца на притвореника који покушава да побегне, ако је осумњичен за прекршај или за кривично дело запрећено казном до десет година затвора. Употреба ватреног оружја дозвољена је само ако бежи притвореник осумњичен за кривично дело за које се може изрећи казна затвора већа од десет година.

Како радник обезбеђења на затворској кули може да зна ко је бегунац ако је напољу магла, пљусак или веје снег, па још ако је и мркла ноћ, питали су стручњаци прошле недеље на саветовању кривичара на Златибору.

– Ако стражар не пуца, може да му побегне притвореник осумњичен за тешко убиство, а ако употреби ватрено оружје – може се десити да повреди или убије особу која је била на издржавању само прекршајне казне. Можда се може размислити и о употреби оружја које испаљује гумене метке односно гумену сачму – указали су судија Апелационог суда у Новом Саду Мирослав Алимпић и бивши управник Окружног затвора у том граду Зоран Јовановић.

Једно од решења које предлажу је категоризација завода за извршење кривичних санкција, тако да неке од установа буду „резервисане” само за притворенике и осуђене за тешка кривична дела, док би у другим затворима били лакши преступници. То није једноставно урадити ако се зна да су затвори у Србији и даље пренасељени, упркос томе што су последњих година изграђени нови, док су неки реновирани.

Подаци објављени у Стратегији развоја система кривичних санкција до 2020. године показују да је до 2012. године број притвореника износио 25 до чак 30 одсто затворске популације. Укупан број особа лишених слободе у Србији и даље је нешто испод 11.000, што представља велики проблем у функционисању читавог система извршења кривичних санкција.

– Стиче се утисак да судови још недовољно користе друге мере предвиђене законом, као што су јемство и забрана напуштања стана. Судови олако одређују притвор иако га је закон предвидео као изузетну и најстрожу меру. Велики део јавности, бројни медији и политичке личности као да не разумеју сврху притвора, који се доживљава као казна – нагласио је судија Алимпић.

Кривичари су овом проблему посветили посебну пажњу, а мисија Оебса у Србији издала је публикацију са упоредним приказом стања у земљама региона.

Правилник о извршењу мере притвора прописао је све детаље поступања са осумњиченим, али има и низ пропуста. На пример, од момента доношења решења о притвору па до предаје осумњиченог затворској установи може да прође и неколико часова, ако судска зграда нема притворску јединицу или затвор није близу суда. У том временском периоду полиција и даље чува осумњиченог, који је формално већ у надлежности затворске установе, па може бити спорно ко је одговоран за случај бекства, саобраћајне несреће, повређивања или смрти.

На пријему у притвор поново се проверавају документа и узима се изјава о томе кога треба одмах обавестити где се притвореник налази. Затим се одузимају сва документа и вредности, од новца и накита до мобилног телефона и опасних ствари, уколико их још има код себе. Следи фотографисање, узимање отисака прстију, упознавање са кућним редом, купање, а по потреби дезинфекција и дезинсекција. Лекарски преглед мора бити обављен најкасније у року од 24 сата од пријема.

Приликом смештаја у собу води се рачуна о врсти кривичног дела тако да се по правилу заједно смештају особе осумњичене за иста или слична дела. Саучесници морају бити одвојени да не би угрозили истрагу.

Сваки притвореник има право на кретање на свежем ваздуху најмање два сата дневно, али се води рачуна да се у шетњи не сретну припадници завађених криминалних група.

Правила о ноћном одмору нису прописана тако да искључују проблеме. Прописано је да од 23 до седам сати службена лица улазе у собу само по позиву притвореника или у ситуацијама нарушавања безбедности, као што су туче, покушаји бекства и слично. Према томе, ако се притвореници не жале, фактички нико не може реметити ноћни одмор, а управо у том периоду долази до насиља, па и до самоубистава, најчешће вешањем, и то се дешава у свим установама, упозорили су стручњаци. Неки притвореници управо током ноћног одмора трпе тортуру својих цимера и толико су застрашени да се не усуђују да траже помоћ. Мали број таквих догађаја открије се сутрадан, ако се код злостављаних могу уочити повреде на видним местима. Па и тада, често се не усуђују да испричају шта се стварно десило.