У краљичином „Тихом гнезду”

Од нашег специјалног извештача
Балчик – Вођени звуком Београдских мадригалиста стигли смо у ову прастару балканску варош, у Балчик који на обали Црног мора „лежи” већ 26 векова. У тамошњој цркви Св. Константина и Јелене, како смо већ писали, наш познати хор отпевао је литургију „Св. Јован Златоусти”, коју је за њих написала Дарина Василева. „Зашто баш за њих”, упитали смо бугарску композиторку и виолинисткињу. „Препознала сам их из свог сна”, каже нам мртва озбиљна. „Баш тако...?” – проверавамо сумњу да се можда ради о некаквој шали. „Баш тако!”, одговара не трепнувши.

Све то мало нам митски звучи, али она наставља са причом како јој се у глави дуго слагала музика духовна, хорска. Чак је и хор видела у свом сну. Прошлог пролећа на фестивал духовне музике „Св. Атанас Велики”, који се одржава међу зидинама истоименог манастира у оближњем Оброчишту, али и у градовима на обали – Балчику и Албени, дошли су и Београдски мадригалисти. Дошли и кући понели једину фестивалску награду. Она друга била је – Дарина Василева рекла је себи: „Ево оних из мог сна”. И тако написа за њих литургију коју су у поменутој цркви недавно први пут извели, а ускоро ће моћи да је чују и Београђани – на Духове, 15. јуна, у Саборној цркви.

Још штошта бајковитог у Балчику чусмо и видесмо. Али, да се зна: нема то никакве везе са вином и његовим старогрчким богом, чији је име овај град носио у детињству своје историје, када се звао Дионисополис. Просто, пуно је чаролија у овом некада Дионисовом граду. Његово име није само симбол за вино и весеље, него и за плодност, вегетацију... Е, по овом последњем Балчик је посебно познат. Има ботаничку башту са којом се мало која у свету може мерити. У њој су лети сликари – у ликовној колонији, а туристи стално, јер тамо могу видети флору која броји око две хиљаде врста цвећа и дрвећа, али и разне кактусе, праву малу шуму бодљикавих. На улазу је и бунар за жеље свакојаке. Пожели нешто и плати новчићем. А колика је и каква пара није важно. Бунар прима све уплате и валуте. Они упућенији у ту бунарску срећу препоручују вам: Окрените се и баците новчић преко главе. Ваља тако!

Ово царство живописних боја и мириса, у коме се мешају звуци једног предивног водопада и морских таласа стотинак метара даље, али и Моцартове „Мале ноћне музике” коју, усред дана, на обали, на стази туриста изводи ксилофониста, има и своје историјско поглавље. У току II балканског рата, док су Бугари били на јужном фронту, ову пограничну област на северу, а о Добруџи је реч, запосели су Румуни. И потрајало је то све до 1940. године. Међутим, оно што је нама посебно занимљиво: на том дивном комаду морске обале и бујном, зеленом брду изнад, румунска краљица Марија свила је своје „Тихо гнездо”. Шта је ту од Бога а шта од архитеката Италијана, тек ова њена резиденција, подигнута 1924. године, нуди милион кадрова за једну добру филмску бајку. Ту је поток, воденица, краљичин вински подрум (данас Галерија вина по њој названа)... и њен мали дворац на обали, пример архитектонског еклектизма. Запад, Балкан, Оријент – све то је ова грађевина. Кућа је данас музеј са експонатима који подсећају на многобројне „власнике” овога града у његовој дугој историји и својеврсни је мозаик њихових култура, од антике наовамо. А што се некадашње власнице ове куће тиче, напоменимо да су румунској краљица Марији (жена Фердинанда Хоенцолерна) имењакиње биле и мајка и кћи. Првој је отац био руски цар Алексеј II, а друга је постала југословенска краљица удајом за Александра Карађорђевића.

Из ове историјом обојене јаве вратимо се у онај Даринин сан с почетка, и наш хор у њему, због чега је и дошло до овог пута. Неко од Мадригалиста је пред композиторком духовито прокоментарисао: „Ако будете нешто слично сањали, не би било лоше да то опет будемо ми”.