О преводилачком позиву

Вишејезичност је природно стање човека. Одвајкада су постојале вишејезичне људске заједнице, и превођење је старо колико и историја језика. Данас се границе држава мењају, и живот људе упућује на учење других језика. Преводилачки посао је непролазан, и његово време тек долази, а како је рекао Ласло Вегел, култура превођења треба да постане и култура свакодневног живота, нагласила је јуче Мирослава Смиљанић Спасић, у име Организационог одбора Удружења књижевних преводилаца Србије, на отварању 33. београдског међународног сусрета преводилаца, у просторијама Француске 7.

Затим је пожелела добродошлицу гостима из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Бугарске, Русије, Румуније, Либана, Републике Српске, Јапана, Мађарске, Словачке, Србије и других земаља.

Јучерашњи, преподневни, део сусрета започео је важном темом за преводиоце, разговором о феномену враћања преводилаца истом књижевном делу. Модератор овога разговора био је Марко Чудић, а међу излагачима био је и Габор Чордаш, који је говорио о различитим верзијама превода Монтењевих „Есеја”, констатујући да „оригинал не застарева, а да преводи застаревају”.

Поподневни део јучерашњих дискусија преводилаца односио се на то може ли се поезија преводити, и како преводилац треба да се односи према везаном, а како према слободном стиху. Модератор ових разговора био је Радивоје Константиновић.

Данашњи округли сто у Француској 7 биће посвећен темама тумачења и значења, као и томе зашто изостају озбиљне критике превода. Модератори ових разговора биће Бошко Чолак Антић и Владислава Гордић Петковић.

Нешто више о стању у преводилачкој делатности у нашој култури, за „Политику” рекла је Мирослава Смиљанић Спасић:

– Преводилаштво дели судбину културе која каска за политиком, а стање књижевног преводилаштва код нас не може а да не прати опште околности у друштву. Снижавање општих мерила погађа и ову област, која никада није ни била међу националним културним приоритетима – рекла је Мирослава Смиљанић Спасић, додајући:

– И у општем поретку културе, нажалост, преводиоци по природи свога посла заостају за оним више јавним, уметничким, делатностима, као што су позориште или музика, па чак и за литерарним стваралаштвом. Међутим, положај преводилаштва некада је био стабилнији и друштвено утемељенији, и више су се поштовала правила, више је држано до квалитета у овој области. Ово доба испретураних мерила донело је пометњу и у ову област, јер се, пре свих, издавачи према њој односе са мање пажње. Поједини преводиоци често се неспремни упуштају у свој посао, објаснила је Мирослава Смиљанић Спасић, посебно критикујући комерцијалне разлоге неких издавача који објављују лоше (а мање плаћене) преводе, урађене на брзину.

– Најгоре у свему томе јесте што се читалачка публика навикава да не обраћа пажњу на језик превода, а тако се снижава и општа култура, нагласила је наша саговорница, уз напомену да су преводиоци ти који треба да буду заинтересовани за критичко промишљање преводилачког посла, и да у дневним листовима, као и у књижевним часописима, треба да постоје сталне рубрике посвећене овом проблему.