O prevodilačkom pozivu

Višejezičnost je prirodno stanje čoveka. Odvajkada su postojale višejezične ljudske zajednice, i prevođenje je staro koliko i istorija jezika. Danas se granice država menjaju, i život ljude upućuje na učenje drugih jezika. Prevodilački posao je neprolazan, i njegovo vreme tek dolazi, a kako je rekao Laslo Vegel, kultura prevođenja treba da postane i kultura svakodnevnog života, naglasila je juče Miroslava Smiljanić Spasić, u ime Organizacionog odbora Udruženja književnih prevodilaca Srbije, na otvaranju 33. beogradskog međunarodnog susreta prevodilaca, u prostorijama Francuske 7.

Zatim je poželela dobrodošlicu gostima iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Bugarske, Rusije, Rumunije, Libana, Republike Srpske, Japana, Mađarske, Slovačke, Srbije i drugih zemalja.

Jučerašnji, prepodnevni, deo susreta započeo je važnom temom za prevodioce, razgovorom o fenomenu vraćanja prevodilaca istom književnom delu. Moderator ovoga razgovora bio je Marko Čudić, a među izlagačima bio je i Gabor Čordaš, koji je govorio o različitim verzijama prevoda Montenjevih „Eseja”, konstatujući da „original ne zastareva, a da prevodi zastarevaju”.

Popodnevni deo jučerašnjih diskusija prevodilaca odnosio se na to može li se poezija prevoditi, i kako prevodilac treba da se odnosi prema vezanom, a kako prema slobodnom stihu. Moderator ovih razgovora bio je Radivoje Konstantinović.

Današnji okrugli sto u Francuskoj 7 biće posvećen temama tumačenja i značenja, kao i tome zašto izostaju ozbiljne kritike prevoda. Moderatori ovih razgovora biće Boško Čolak Antić i Vladislava Gordić Petković.

Nešto više o stanju u prevodilačkoj delatnosti u našoj kulturi, za „Politiku” rekla je Miroslava Smiljanić Spasić:

– Prevodilaštvo deli sudbinu kulture koja kaska za politikom, a stanje književnog prevodilaštva kod nas ne može a da ne prati opšte okolnosti u društvu. Snižavanje opštih merila pogađa i ovu oblast, koja nikada nije ni bila među nacionalnim kulturnim prioritetima – rekla je Miroslava Smiljanić Spasić, dodajući:

– I u opštem poretku kulture, nažalost, prevodioci po prirodi svoga posla zaostaju za onim više javnim, umetničkim, delatnostima, kao što su pozorište ili muzika, pa čak i za literarnim stvaralaštvom. Međutim, položaj prevodilaštva nekada je bio stabilniji i društveno utemeljeniji, i više su se poštovala pravila, više je držano do kvaliteta u ovoj oblasti. Ovo doba ispreturanih merila donelo je pometnju i u ovu oblast, jer se, pre svih, izdavači prema njoj odnose sa manje pažnje. Pojedini prevodioci često se nespremni upuštaju u svoj posao, objasnila je Miroslava Smiljanić Spasić, posebno kritikujući komercijalne razloge nekih izdavača koji objavljuju loše (a manje plaćene) prevode, urađene na brzinu.

– Najgore u svemu tome jeste što se čitalačka publika navikava da ne obraća pažnju na jezik prevoda, a tako se snižava i opšta kultura, naglasila je naša sagovornica, uz napomenu da su prevodioci ti koji treba da budu zainteresovani za kritičko promišljanje prevodilačkog posla, i da u dnevnim listovima, kao i u književnim časopisima, treba da postoje stalne rubrike posvećene ovom problemu.