Лебане на путу римских царева

 Лебане – Један од најзанимљивијих споменика византијске културе Царичин град недалеко од Лебана уврштен је у заједнички пројекат Министарства културе и Министарства туризма под називом „Путеви римских царева”. Тако ће овај драгуљ светске археологије, који за сада углавном посећују ђачке екскурзије, бити и атрактивна туристичка дестинација. Недавно је основана и општинска туристичка организација, у чијим програмима ће централно место имати Јустинијана Прима, познатија као Царичин град.

 Цар Јустинијан Први, за кога се верује да се родио у овом крају и да је био српског порекла, владао јеВизантијским царством од 527. до 565. године. Град је по њему назван Јустинијана Прима и био је важно трговачко и политичко средиште, али је његова моћ била кратког века. У заједничком налету, порушили су га Словени и Авари 631. године.

 У народу постоје бројне легенде о Царичином граду, међу којима је најзанимљивија она о трагичној љубави цареве кћери и лепог свињара из оближњег села. За њихову љубав везана су и предања о настанку имена околних села.

Легенда каже да је град имао само једну цистерну на Акропољу која није могла да обезбеди довољно воде у случају опсаде, па је цар Јустинијан обећао своју кћер ономе ко доведе воду са виса. То је пошло за руком свињару који је са Петрове горе на Радану, преко Дели воде и Теразија, спровео воду у Царичин град. По њему је његово село названо Свињарица.

 Али, цар није могао да прихвати свињара за зета, па је погазио реч, упркос томе што је његова кћи заволела наочитог свињара. Царева кћи и свињар су одлучили да побегну. По једној легенди, сели су у кола која су вукли коњи, а по другој су узјахали најбоље коње и побегли из града.

 На једном делу пута, из кола испадне тулац, по коме се назове данашње село Штулац. По другом предању, коњ је ударио у стену и повредио се, па му је свињар око ноге увезао комад дрвета, сличан штули. Наставили су да беже и на једном месту кола се почну гегати, па село доби име Гегља. Друга легенда каже да је коњ због повреде ноге шепао (гегао), па је село по томе добило име. Преморени коњ је у једном тренутку пао од умора, па то село доби назив Тупале. На изласку из шуме, чувар цареве шуме објаснио је да шума више не може да их штити и село доби име Шумане (шума не).

 За постанак имена Лебане везане су две легенде. По једној је царици и свињару на том месту испао оштећени точак са кола и том приликом им се просуо хлеб који су понели. Пошто више нису имали хлеба (’леба не), место доби име Лебане. По другом предању, кад су стигли на реку, затражили су хлеб од мештана, али им они, бојећи се да их Јустинијан не казни због помагања бегунцима, рекоше: „’Леба не!”

Прича, или боље рећи легенда о забрањеној љубави има трагичан крај: потера је сустигла бегунце, свињару је одрубљена глава, а срце цареве кћери, која није могла да преболи смрт вољеног, препукло је од туге.