ЛОЈАЛНОСТ ИСТИНИ

Господо политичари, не заваравајте се: једног дана, пре или касније, увек се нађе неко из вашег окружења спреман да јавности разоткрије позадинске радње у којима је учествовао док је био у власти. Начете су мафијашке омерте, зашто не би и политичке.

Преторијанци се међусобно држе, али довољно је да један попусти. Учиниће то прво зарад себе. Да би се дистанцирао, да би ослободио накнадно пробуђену савест или да би пропрао сопствену биографију. Да би показао како се растрезнио и схватио да је био увучен у непопуларне политичке пројекте или подземне махинације. Да би се прославио или зарадио паре. Да би се неком осветио...

Слушам овде говоркања о сумњивим пројектима спречавања „непријатеља” да дође на власт, о избегавању давања мандата чак ако мандатар донесе списак од најмање 126 посланика, о плановима да се иде на изборе док „наши” не победе, о недорађеним уставним могућностима упркос моралној нелагодности коју би такве одлуке имале.

Док чекам да Палма открије ко против њега користи „дебејовске” методе притиска у овим смутним временима наговарања коалиције око СПС-а да се приклоне једном или другом царству – потпуно свестан да се користе сва средства – пратим сторију која је веома поучна за политичке авантуристе.

Бивши инсајдер Беле куће проговорио је о политици Џорџа В. Буша.Стављајући тачку на лојалност из времена док је био председников представник за штампу, Скот Меклилан сада каже да га једино обавезује „лојалност истини”.

Не верујем да ћу тражити да купим његову мемоарску књигу „Шта се десило”, јер у принципу не волим људе који на положају ћуте и уредно троше новац пореских обвезника да би потом добро наплатили своја сећања. Да је Меклилан раније проговорио, можда би Америку и свет спасао од другог Бушовог мандата.

Тачно је да певци који први кукуричу заврше у лонцу, али ако пођемо од тога да демократија није лонац за шурење, онда увек постоји потреба да се кажу ствари које у временима опште еуфорије делују непопуларно.

Иако је данас читавом свету јасно какве је све лажне доказе Буш фабриковао да би доктрином превентивног удара себе овековечио као „ратног председника” чији су тенкови Блиском истоку донели демократију, ипак је освежавајуће да се појавио неко из његове кохорте спреман да каже истину. Ни Буш, ни већина других око њега, нема моралне храбрости да то учини.

Затрован утицајем и моћи, Буш је, пише Меклилан, у Ираку видео прилику да створи легат сопствене величине. Bush & co. потом су поткопали устав и завели контролу над људима каква у америчкој историји није постојала. Потписујем сваку реч.

Ранчер из Тексаса је свој приватни „рат против тероризма” покренуо у временима одмах после Бин Ладеновог напада на Америку. Био је то класични пример погодног тла за национално окупљање и – манипулацију. Лажне дојаве ЦИА о ирачком оружју за масовно уништавање. Садам Хусеин као претња човечанству. Везе багдадског режима са Aл Каидом. Све је то употребљено да би Америка после неуспешне јурњаве за Осамом по Авганистану кренула у ирачки рат.

Два месеца после инвазије марта 2003, аналфабета Блиског истока је славодобитно прогласио победу. „Мисија обављена”, рекао је. Пет година после тога испоставља се да су Бушове лажи убиле барем пола милиона људи, укључујући и 4.000 америчких војника које је председник послао у месопотамски хаос.

Меклилану је лако замерити што се није повукао када га је – ако је – нагризао црв сумње. Шта год били приватни мотиви функционера који је на подијуму пред новинарима провео не зна се колико времена бранећи Бушов рат, његови мемоари имају тежину, јерје он први из председникове околине потврдио оно што су у време пре инвазије Ирака мислили ређи, а касније многи. Рецимо да садашњи станар Беле куће себе убеди да је у праву, па онда ради оно што му је потребно, не обазирући се на било шта друго.

„Бела кућа би волела да ја не говорим отворено о мојим искуствима... Разочаран сам што ствари нису испале онакве какве смо сви очекивали”, каже инсајдер из Овалне собе. Ирачки пројекат јеАмериканцима и свету продат софистицираном „политичком пропагандном кампањом”. Председников циљ био је „манипулација изворима јавног мњења”.

Меклилан не заобилази понашање америчких медија уочи рата. Најугледнији листови, укључујући „Вашингтон пост”, пропустили су прилику да критички преиспитују припреме за рат.Штампа се фокусирала на ратни марш уместо да анализира да ли је рат неопходан, каже он. Ту ми је мало лакнуло. Кад може тамо око Ирака, може и овде око Косова.

Откривајући дворске тајне и неке рупе на саксији, Меклилан признаје да је веровао свом председнику и његовом спољнополитичком тиму. Пошто сада каже да је то била заблуда, одмах су се контранападима јавиле бивше колеге које је призвао. Оптужују га за „запаљиве речи” и „патетику”.

Меклилан се брани тврдећи да је заблуде неговао зато што је био жртва опште атмосфере створене после 11. септембра. Могуће да је у томе искрен. Такве атмосфере лако форматизују послушнике и све оне неспремне на критичко размишљање. Али, облаци се увек једном разиђу. Појаве се инсајдери спремни да испричају своју причу. Нема тајни.

Када бивши портпарол каже да је Буш избегавао отвореност и да је форсирао „културу перманентне кампање”, све ме то поново враћа овде. Ако је Америци авганистанско и ирачко ратовање време које захтева болна разјашњења, онда је то нама значајан део периода после убиства Зорана Ђинђића. Посебно овај.

Примећујем како су се неки народњаци повукли из јавности откако њихови шефови користе хаубичку реторику у одбрани Косова и спасавања Србије од Европске уније. Питам се ко је увео умиреније тонове у програмска начела радикала. Желео бих да знам ко јеТВ-мисионаре демократа нагнао да социјалисте агитпроповски убеђују да морају да иду са њима.

Нема те политичке лојалности која ће неког спречити да проговори. Зато што сматра да тако ваља, зато што је био одбачен, зато што хоће себе да спасе или другом да се освети. Попут заштићеног сведока.

Буш, не заборавимо, није једини коме се догодио Меклилан. Тако су пролазили Клинтон, Буш старији, Реган, Картер, Форд... И овде ће се, ваљда, појавити неки деесесовац који ће изнутра објаснити откуд Воји и Вељи толико вербалног експлозивног пуњења. Биће неко ко ће нам саопштити како су радикали постали блажи од народњака. Сазнаће се ко је креатор пијачног нуђења које није достојно угледу ДС-а.

Ко год се држи слогана да, ако му истина не одговара, створи сопствену истину, требало би да добије свог Меклилана. За почетак, чекам на Палму.