Предсобље са мушкатлама

Пре тринаест година, октобра 2006. у Врњачкој Бањи је пала прва клапа телевизијске серије „Село гори а баба се чешља”. Када се данас сетим тих дана – све ми делује нестварно. Полупразних џепова, али пуни огромне вере, заноса и посвећености започели смо причу у чијем су средишту мали људи из моравског миркокосмоса. Сваки осмех и блага добронамерна реч била нам је огроман подстрек. Свака помоћ, па и најмања – судбоносно много нам је значила. Нажалост, на биљку која је тек почела да ниче –  расута је врела вода. На самом почетку снимања суочили смо се с вешћу која нас је потпуно обесхрабрила. Тада поступајући преосвећени владика Хризостом, из само њему знаних разлога одбио је нашу молбу и забранио снимања у храмовима и манастирима на подручју Епархије жичке. Узалуд су биле наше молбе и вапаји. Мојој дешператности и разочарању није било краја. Нисам могао ни себи ни другима да објасним – шта се то дешава? Чиме сам заслужио такав одговор од моје цркве, коју као верник поштујем, а као човек из струке у својим пројектима увек је уздижем и са пијететом уважавам?

Али, божија воља чини чуда. А једно такво чудо се догодило једног јесењег дана када смо у селу Кукљин недалеко до Крушевца, код домаћина Раке Петровића снимали сцене истовара покошеног сена на стогове поред Мораве. На сету се појавио педантан и леп човек у мантији, парох кукљинске цркве где ћемо, у годинама којима смо ишли у сусрет, снимити многе антологијске сцене наше серије. Дошао је, благословио снимање  – и тражио да се види са мном. Стрпљиво је сачекао да завршим сцену са Љиљаном Стјепановић и Ненадом Окановићем…

– Господине Бајићу, преносим вам поздраве и благослов његовог преосвештенства епископа нишког господина Иринеја, који вам поручује, да у су вам порте и унутрашњости свих светиња наше епархије доступне и да можете снимати где год желите.

Био сам фасциниран и запањен. Оно што ми је без довољно објашњена, штуро, хладно и одбојно забрањено у Епархији жичкој – у Епархији нишкој ми се дозвољава уз благослов, широки осмех и бирану реч пуну пажње и уважавања. Три дана касније, упутио сам се у град моје ране младости у којем сам као ђак средње музике школе провео четири лепе и узбудљиве године. Срце ми је снажно лупало док сам са даровима које сам понео улазио у владичански двор у граду на Нишави, где ме је очекивао епископ – данас Његова светост патријарх српски Иринеј…

Из велике најлон кесе вадим теглу најбољег багремовог меда и боцу љуте комовице. Спуштам их на плетени сто пред руке и благе очи Иринеја. Он узима боцу, зналачки је промућка и кроз осмех проговори: „Добар јој је венац, мора да је одлична… Моравци пеку добру ракију, али и овде у Сићеву су прави мајстори за мученицу...”

Времешна и тиха послужитељка у црнини са мајчинским осмехом приноси ми слатко од дуња, чашу воде, црну кафу налик на некадашњу „дивку” и чашицу сићевачке ракије… Кад не знаш шта би и како би, онда само гледај како то ради домаћин који ти указује гостопримство.

Иринеј подиже своју, тек допола напуњену чашицу, прекрсти се и наздрави ми: „Добро ми дошао… од Бога ти здравље…”

„И вама, преосвештени  владико”, одговорих му замуцкујући…

Разговор који сам тог касног октобарског дана водио са Његовом светошћу памтићу цео живот. У великом застакљеном предсобљу, у којем се мирис тамјана мешао са опојом цветова безброј разнобојних мушкатли које су у саксијама биле уредно размештене по симсовима, разговарали смо до предвечерја. О серији коју снимам, о лику старог свештеника Станислава којег је бриљантно тумачио недавно почивши Момир Брадић, о породици, о вери, о његовим постдипломским студијама у Атини и обављању бројних дужности у манастиру Острог и Призрену, где је у чувеној Призренској богословији био професор и ректор… О нади, бризи и страху за српске светиње на Косову и Метохији… Чини ми се да сам после тог разговора који ћу памтити цео живот постао бољи човек. Склоњен од сваке помисли да некога мрзим и да било коме учиним зло.

Шта ме нагони да се после тринаест година на овакав начин присећам мог првог сусрета са Његовом светошћу? Да ли је то стид и моја ничим заслужена срамота? Да  ли је то зато што припадници мог народа и моје вере све чешће, све безобзирније и безумније нападају српског патријарха? Што показујући да им ништа није свето, желе да га уваљају у блато политиканства, да га окаљају, да га унизе и обезвреде – дрско полемишући са његовим одлукама, оспоравајући му право да као први човек наше цркве који се моли за све нас – похваљује, указује, стрепи и моли се за бољитак и опстанак свог народа?

*Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа