Упамти па мобу врати

Наша села на планини и у равнини, некад пуна чељади, омладине, деце, гласова, песме, једном речју живота, који је бујао – сада полако замиру. Са некадашњих њива одавно не одлежу песме жетелица.

Живот нашег села, а посебно пољопривредне радове, пратили су многи лепи и корисни народни обичаји. Један од њих, који нестаје и који је безмало трајао током целе године, била је моба. То је добровољна и бесплатна помоћ комшији, рођаку или пријатељу, у обављању најразличитијих послова које не може обавити радна снага једне породице. Била је то права народна институција договорене узајамне помоћи између мештана у једном или у више села која се враћала: Упамти па мобу врати.

Колективни дух

Свест о припадности свом селу, својим рођацима и комшијама, свест о потреби узајамности, основни је мотив сваког појединца учесника мобе.

Откад је вакта и земана, својствене свим друштвима, мобе испуњавају различите потребе, показују колика је међусобна повезаност мештана, колико су спремни на уступке и помоћ једни другима, колико су карактерни.

За сазивање мобе није постојало правило: када се домаћинству, без довољно физичке снаге или из других разлога, укаже потреба за мобом, она се сазивала. Како су села старила, тако је колективни дух мобе постајао све значајнији. То посебно важи онда када је потребно за кратко време обавити обимне послове, спасти летину од изненадне непогоде. Лети су временске неприлике најчешће и могу уништити сву летину. То је период велике бриге за сваког домаћина – хоће ли се сено на време сложити, неће ли суша, поплава или град, уништити сав уложен труд.

У нашим крајевима посебно се водило рачуна о организовању моби за болесне и изнемогле, или за оне чији су храниоци отишли у војску (милосрдне мобе). Осим наведених, мобе су се организовале за почетак градње породичних кућа, за изливање плоче, дизање крова, за електрификацију, за градњу школа, болница и путева.

Када се мобе организују у низу, током више година, онда оне функционишу као и сваки посао у једној сложној породици у којој сви имају прецизне улоге и задужења, уз ритуал који је, мање-више, у сваком селу био идентичан. У принципу, на мобе су се позивали људи из истог места. Међутим, радо су позивани пријатељи, побратими, кумови и рођаци и из суседних села. На женске ноћне мобе (прела) позивале су се девојке из села у којем се моба сазива, док су момци који присуствују тим прелима најчешће из суседних.

Сазивач је, кад је било потребе, тражио од појединаца који долазе на мобу да поведу и своје волове, коње, да понесу мотике, косе, крамп... Уобичајено је да се позив на мобу не одбија. Онај ко сазива мобу, одазива се свакоме ко је био на његовој. Ако се изненада појави опасност од временске непогоде, онда нема времена за позивање, већ цело село прискаче у помоћ ономе коме је најпотребније.

Уобичајено је да се моба завршава истога дана или исте ноћи. Код косидбе, жетве, комишања кукуруза и сл. мобе трају и дуже. Домаћин мобе је у обавези да за све учеснике припреми ручак или вечеру, у зависности од врсте посла који се обавља, понекад и доручак. За такве прилике жене су припремале најукуснија јела. У селу се знало ко прави најбољу питу, приганице, цицвару, пиријан колаче итд.

На мобама је свако имао прилику да се истакне: добар радник, певач, гуслар, говорник, шаљивџија, добра куварица, плетиља.

Окопавање кукуруза је такође напоран посао и ова моба се још увек практикује у појединим нашим селима.

Осећање одговорности због позваности на мобу било је инспирација сваком појединцу да својим учинком, часним и поштеним радом допринесе циљу мобе, ако не и да превазиђе своје физичке могућности. На њима се колективни рад претварао у духовно такмичење, у похвалу девојачкој вредноћи и издржљивости.

Ништа боље од мобе не говори о жуљевитим рукама и душама, о сушним и гладним годинама, о саборима, о кумствима, о девојачком осмеху, о мирису покошеног сена, о жеђи и поплавама, о болестима и ранама, о проји и хлебу, јарику и јечму, о гуслама, славама и свадбама...

Када се обаве летњи послови предстоје јесењи, под условом да је година била родна и берићетна. И опет, поједине радове треба брзо обавити, а како другачије ако не мобом.

Сеоска кућа, иако обично скучена, у време мобе била је пространи и раскошни амбијент и сведок несвакидашњих збивања у којој је, као у кошници, главни актер била омладина.

Комишање кукуруза спада у омиљену мобу, како за старије тако и за млађе. Око велике гомиле кукуруза окупљали су се момци и девојке који су причали шале, постављали загонетке, певали, једни другима се удварали, флертовали, размењивали информације, препричавали најновије згоде и догодовштине својих рођака и комшија. За једну ноћ окомиша се цео кукуруз који се смести у амбар, а мека комишина у сламарице и јастуке.

У таквом амбијенту и расположењу рађале су се прве љубави, афирмисали се слога, заједништво, солидарност, хармонија, поверење. Био је то образац колективног понашања у коме се дарују и размењују најлепше и најдрагоценије људске вредности и врлине.

У мобама су се рађале темељне обичајне и културне вредности, али и животни смисао опстанка сељака на једном простору. Свака моба, као збир врлина, имала је вишеструку улогу: радну, друштвену, забавну, едукативну и сви су јој се радовали, али, природно, домаћин највише.

Женске мобе су посебна прича. Организују се зими, у релаксираним условима, а прело је најпознатије окупљање. Сазивају се ради чешљања вуне, гребенања, предења и плетења. Трајале су преко целе ноћи.

Оно што се мало зна и о чему се недовољно пише јесте обичај да се и за ткање ћилима организује моба, најчешће у вечерњим сатима када су веште ткаље своје знање и искуство делиле са девојкама.

Живећи у конзервативним и затвореним породицама, у условима који су несхватљиви данашњој омладини, у оскудици свега и свачега, без контаката са спољним светом, посебно зими, свако окупљање у том периоду значило је, бар за тренутак, и заокрет ка фиктивној стварности. Управо зато, прела су била уточиште за усамљене и тужне, бег од меланхолије и досаде, жеља за весељем. Момци су на прела долазили касније, у групама.

Изучавајући овај обичај био сам пријатно изненађен неочекиваном архаиком и филантропијом којима је био прожет свакодневни живот наших предака на селу. Мобе су биле својеврсне школе на којима се из разних области стицало знање, усавршавало занимање, размењивала искуства и тајне обичаја, изучавале радне и традиционалне вештине, учила етика, историја, толеранција.

Удружени против сваке муке

Моба је могла да уђе у дуел са сваком муком, временском непогодом, људским немаром. Учила је људе да буду стрпљиви, толерантни, несебични и бољи једни према другима.

Млади су, дакле, учили од старијих како да се припреме за живот и за разноразна искушења. Усвајали су другачије и различите ставове, принципе, погледе, учили како треба уживати у животу и славити живот. Овај обичај афирмисао је патриотизам, оптимизам, човекољубље, врлине, обичаје – боље да нестане село, него да изумру обичаји.

Мобе су славиле берићет, добар принос, спокој, богатство, рад, радост. На мобама се праштало, мирили су се завађени, стварала побратимства, учвршћивале везе.