АВАНТУРЕ БАРТА СИМПСОНА

Јесте ли приметили како Ивица Дачић хода од часа када је постао насушни зачин сваке могуће владе? Потпуно другачије него пре – спорије и наглашено лежерније. То су кораци који су усклађени са опојним сазнањем о неопходности. Дачић је потребан свима, а њему нико док се не приклони једној страни. А после је ионако свеједно. Ако си бар једном кројио политичку историју, мирно можеш да пропаднеш.

Све што је нова политичка звезда из Житорађе учинила после 11. маја сматра се мудрим. Ионако је у нормалном свету политика вештина могућег, а у Србији упорно ископавање немогућег. Ходајући у подељеној Србији испред Палме и Кркобабића, Дачић је у својој визији помирио све што иначе није могуће: Милошевића, Тадића, Коштуницу, радикале, емоције, пензионере, Европу и амнезију.

Таквог Дачића силно желе обе победничке стране, јер овде на изборима нико никада није изгубио. У чему је онда мудрост новог вожда СПС-а? Можда само у жонглерској моћи да се седи на две столице и то кад су оне прилично далеко. У народу се говори о умном јагњету „које сиса две овце”, али ова фолклорна паралела биће растумачена тек кад се поуздано буде знало у каквом је стању стадо. И ко ће бити срећни пастир или чобанин, како вам драго.

У бесконачним нагађањима о нивоу Дачићеве мудрости, отишло се предалеко. Чак се рачунало да ће демократски заокрет СПС-а значити и раскид са успоменама које су скоро неподношљиве. А онда је Мркоњић („Наш друг!”) јавно изашао са списком за неке рехабилитације. Без тих амнестија не би се могло преговарати с Демократском странком о некаквој парламентарној већини.

У чаршији се мисли како су се социјалисти прилично занели и „избезобразили”, тестирајући Тадићеву коалициону трпељивост. Тражили су опрост за Милошевићеву породицу, дакле удовицу и њиховог сина, али и аболицију за Драгољуба Милановића који робија у Забели.

Тај захтев би могао да значи две ствари: рецимо, ништа се није променило, СПС-у је као хлеб потребан дух ЈУЛ-а и његове газдарице, осећање да су поново у својим временима. Или, то је враћање последњег дуга фамилији, свођење рачуна с газдиним наследницима и коначни раскид с грижом савести и лошим успоменама.

Онда би Дачић коначно могао да скине велики фотос мртвог господара који му виси изнад главе. И да метне свој, што да не? Све је готово, шта је било, било је.

Али, све је много сложеније од инвентара успомена и вредности. То показује и драма око силних прегањања разнобојних власника главног града.

Нисам одушевљен могућношћу да Вучић буде лордмер Београда. Сувише тешке букагије носи тај момак на себи, пре свега због својих учинака као министар за медије деведесетих. Али, ако је он последица демократске процедуре и договора формиране скупштине већине, мора да буде јер би све друго било негација принципа без којих настаје хаос.

Некоме је засметало што би Вучић можда отварао Битеф! Нека га отвори, биће то јавна и врло убедљива, лична ревизија дела његове министарске прошлости.

У таквом политичком амбијенту, који је по свему немогућа мешавина разних победника, неостваривих идеја и мрачне носталгије, демократска коалиција упорно негује своју усиљену лежерност. У стилу, баш нас брига што се ови договарају, ионако ће договори пропасти. Где не пропадну – напашћемо их демократском (бирократском) опструкцијом.

Тако су изгубили Београд, све у нади да то није коначно и да ће главни град повратити мудрим оклевањем, кад им Дачић коначно приступи. Дефанзива Демократске странке могла би бити објашњива само „после свега”, кад јавност сазна оно што они (можда) већ знају.

Тај стрип је заснован на „једноставном, невероватном обрту”, који је чаршија одавно саставила. Дакле, Дачић, Палма и Кркобабић, важно корачајући стазама политичке славе, даноноћно се виђају с Коштуницом.

Али, бадава, они су се већ договорили с Тадићем који није склон да уочи чак ни безобразни покушај судске и вредносне ревизије лошијег дела српске историје. Додуше, не би било лоше да се врати Марко и уведе некакав ред на несолидном тржишту српске нафте. И другарица је потребна посусталој српској литератури, њене свеже идеје и росне мисли би нас нагло повратиле из ове превремене оморине.

Од Дачићеве одлуке не зависи само Битеф, него и фолк. Хоће ли Цеца из Житорађе певати Коштуници, Илићу и Бећковићу, или Тадићу, Ђелићу и Брајовићу? Ту је негде и Барт Симпсон, савршена маскота модерне српске политике. Питање коме ће Цеца певати надилази обичан глас народа и значи много више. То је српско весеље без разлога, у коме победници певају свима који су поражени. А то су сви Срби, на све стране.