AVANTURE BARTA SIMPSONA

Jeste li primetili kako Ivica Dačić hoda od časa kada je postao nasušni začin svake moguće vlade? Potpuno drugačije nego pre – sporije i naglašeno ležernije. To su koraci koji su usklađeni sa opojnim saznanjem o neophodnosti. Dačić je potreban svima, a njemu niko dok se ne prikloni jednoj strani. A posle je ionako svejedno. Ako si bar jednom krojio političku istoriju, mirno možeš da propadneš.

Sve što je nova politička zvezda iz Žitorađe učinila posle 11. maja smatra se mudrim. Ionako je u normalnom svetu politika veština mogućeg, a u Srbiji uporno iskopavanje nemogućeg. Hodajući u podeljenoj Srbiji ispred Palme i Krkobabića, Dačić je u svojoj viziji pomirio sve što inače nije moguće: Miloševića, Tadića, Koštunicu, radikale, emocije, penzionere, Evropu i amneziju.

Takvog Dačića silno žele obe pobedničke strane, jer ovde na izborima niko nikada nije izgubio. U čemu je onda mudrost novog vožda SPS-a? Možda samo u žonglerskoj moći da se sedi na dve stolice i to kad su one prilično daleko. U narodu se govori o umnom jagnjetu „koje sisa dve ovce”, ali ova folklorna paralela biće rastumačena tek kad se pouzdano bude znalo u kakvom je stanju stado. I ko će biti srećni pastir ili čobanin, kako vam drago.

U beskonačnim nagađanjima o nivou Dačićeve mudrosti, otišlo se predaleko. Čak se računalo da će demokratski zaokret SPS-a značiti i raskid sa uspomenama koje su skoro nepodnošljive. A onda je Mrkonjić („Naš drug!”) javno izašao sa spiskom za neke rehabilitacije. Bez tih amnestija ne bi se moglo pregovarati s Demokratskom strankom o nekakvoj parlamentarnoj većini.

U čaršiji se misli kako su se socijalisti prilično zaneli i „izbezobrazili”, testirajući Tadićevu koalicionu trpeljivost. Tražili su oprost za Miloševićevu porodicu, dakle udovicu i njihovog sina, ali i aboliciju za Dragoljuba Milanovića koji robija u Zabeli.

Taj zahtev bi mogao da znači dve stvari: recimo, ništa se nije promenilo, SPS-u je kao hleb potreban duh JUL-a i njegove gazdarice, osećanje da su ponovo u svojim vremenima. Ili, to je vraćanje poslednjeg duga familiji, svođenje računa s gazdinim naslednicima i konačni raskid s grižom savesti i lošim uspomenama.

Onda bi Dačić konačno mogao da skine veliki fotos mrtvog gospodara koji mu visi iznad glave. I da metne svoj, što da ne? Sve je gotovo, šta je bilo, bilo je.

Ali, sve je mnogo složenije od inventara uspomena i vrednosti. To pokazuje i drama oko silnih preganjanja raznobojnih vlasnika glavnog grada.

Nisam oduševljen mogućnošću da Vučić bude lordmer Beograda. Suviše teške bukagije nosi taj momak na sebi, pre svega zbog svojih učinaka kao ministar za medije devedesetih. Ali, ako je on posledica demokratske procedure i dogovora formirane skupštine većine, mora da bude jer bi sve drugo bilo negacija principa bez kojih nastaje haos.

Nekome je zasmetalo što bi Vučić možda otvarao Bitef! Neka ga otvori, biće to javna i vrlo ubedljiva, lična revizija dela njegove ministarske prošlosti.

U takvom političkom ambijentu, koji je po svemu nemoguća mešavina raznih pobednika, neostvarivih ideja i mračne nostalgije, demokratska koalicija uporno neguje svoju usiljenu ležernost. U stilu, baš nas briga što se ovi dogovaraju, ionako će dogovori propasti. Gde ne propadnu – napašćemo ih demokratskom (birokratskom) opstrukcijom.

Tako su izgubili Beograd, sve u nadi da to nije konačno i da će glavni grad povratiti mudrim oklevanjem, kad im Dačić konačno pristupi. Defanziva Demokratske stranke mogla bi biti objašnjiva samo „posle svega”, kad javnost sazna ono što oni (možda) već znaju.

Taj strip je zasnovan na „jednostavnom, neverovatnom obrtu”, koji je čaršija odavno sastavila. Dakle, Dačić, Palma i Krkobabić, važno koračajući stazama političke slave, danonoćno se viđaju s Koštunicom.

Ali, badava, oni su se već dogovorili s Tadićem koji nije sklon da uoči čak ni bezobrazni pokušaj sudske i vrednosne revizije lošijeg dela srpske istorije. Doduše, ne bi bilo loše da se vrati Marko i uvede nekakav red na nesolidnom tržištu srpske nafte. I drugarica je potrebna posustaloj srpskoj literaturi, njene sveže ideje i rosne misli bi nas naglo povratile iz ove prevremene omorine.

Od Dačićeve odluke ne zavisi samo Bitef, nego i folk. Hoće li Ceca iz Žitorađe pevati Koštunici, Iliću i Bećkoviću, ili Tadiću, Đeliću i Brajoviću? Tu je negde i Bart Simpson, savršena maskota moderne srpske politike. Pitanje kome će Ceca pevati nadilazi običan glas naroda i znači mnogo više. To je srpsko veselje bez razloga, u kome pobednici pevaju svima koji su poraženi. A to su svi Srbi, na sve strane.