Критика друштва кроз критику човека

Крагујевачка Галерија Рима до 10. новембра домаћин је графикама и скулптурама Милана Блануше, његовим препознатљивим мушкарцима у оделима и њиховим провокативним гестовима. Дела која су пред Крагујевчанима и свима који дођу у тај град и обиђу овај излагачки простор, пружају могућност да се овај аутор, између осталог и добитник „Политикине” награде (2000), упозна управо кроз део опуса „у којем се очитује његова пуна стваралачка зрелост и у којем је саградио јединствен идејни рукопис”.

О његовој уметности и педагошком раду Невена Мартиновић, историчарка уметности и кустос Галерије Рима, пише у каталогу који прати поставку. Подсећа да је дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду 1967, да је постдипломске студије завршио на Државној високој школи за ликовне уметности у Брауншвајгу 1971. и специјализацију на Државној високој школи за ликовне уметности у Франкфурту на Мајни 1978, а да је педагошку каријеру започео 1976. на Академији ликовних уметности у Новом Саду, где је у звању професора емеритуса, при чему је предавао и на Факултету примењених уметности у Београду и на Факултету ликовних уметности на Цетињу. Истовремено, Блануша још од 1968. самостално излаже и до данас је приредио више од педесет изложби слика, цртежа, графика и скулптура у земљи и иностранству.

Будући да окосницу у овом случају чини група најновијих радова у којима он, користећи „пуну и тешку цртачку линију”, дијагностикује нестајање идентитета код човека данашњице и скреће пажњу на дехуманизацију савременог друштва, и да су им додате две скулптуре од теракоте из 2006. и 2013, немогуће је избећи ангажованост у тумачењу изложеног. Наиме, Блануша „критику друштва профилише као критику човека”.

Он промишља о појединцу и његовој свеукупној деградацији, истиче кустоскиња, напомињући да моделе за своје радове аутор проналази на страницама дневних новина, у фигурама и позама у којима су фоторепортери забележили политичаре и бизнисмене, ситне и крупне, локалне и светске вође. Његов човек опредељује се, махом, за невербалне поруке које комуницирају друштвено прихватљива осећања, али понекад даје предност и радикалнијем избору. На пример у виду „средњег прста”, који је у историји западне цивилизације прерастао „од сексуално конотиране псовке до једног од најпознатијих симбола бунта”. Она, даље, примећује још једну карактеристику: „Типска појавност Бланушиних фигура, њихове опште и непамтиве црте лица, уз безизражајни дрес-код као сталешки симбол политичко-корпоративне касте, говоре о недостатку слободе мишљења, одлучивања, говора и понашања. Свака индивидуална карактеристика је цензурисана, најпре системом који их прекраја, а потом и аутоцензурама које на хијерархијском успону постају степенице до врха. Једном када са успехом срасту са својим оделима, цензура постаје сувисла, јер је сећање на слободу избрисано, а личност трајно уклоњена”.

Осим тога, долази се до закључка да садржај његових радова никад није праволинијски. Поред постојања неких формалних детаља који то потцртавају, у разради основне идеје Бланушиног приступа „важна улога припада и тексту” који се на делима налази. То је још једна амбивалентна раван, јер се карактер тог односа између речи и слике, који је идејно равноправан, „креће од комплементарности, преко напете контрарности до потпуног апсурда, али је увек у функцији декодирања централне идеје”, што је и сам уметник истицао и поновио приликом једног од разговора који је вођен са њим у његовом атељеу у Вршцу, истиче Невена Мартиновић.