Ћелије – рај за пецароше

Златаре на језеру Ћелије – Расина, брза планинска река, која силази са обронака Копаоника, преграђена је код места Ћелије, па је тако створено истоимено вештачко језеро, дужине 12 километара, од села Разбојне до бране код Ћелија, из којег се Крушевац снабдева водом за пиће.

Стварањем вештачког језера село Златаре је остало располућено: једна половина је на јастребачкој страни, а друга, у којој су углавном новосаграђене куће, простире се дуж магистралног пута који од Крушевца иде према Брусу и Копаонику.

Ретки чамци и камп-кућице углавном су, кажу мештани, власништво заљубљеника у риболов. А приче да је ово језеро изузетно богато рибом слушали смо и у суседном Блацу, у Прокупљу, Нишу... Има у тим причама и оних, правих риболовачких, попут оне да рибари овде донесу замрзиваче, прикључе их у некој од оближњих кућа и напуштају језеро тек кад их напуне!

Истина је да је језеро богато разноврсном рибом: поред белице, ту је и деверика, али примерци од четири и више килограма су ретки, за разлику од смуђа који досеже и 10 килограма, а има и крупних шарана – један уловљени тежио је чак 28 килограма. Примат за сада држи сом који је мерио 58 килограма, а ако није риболовачка прича, у водама Ћелија има примерака ове рибе и од по 100 килограма! Како нам испричаше овдашњи пецароши, на језеро је у ово доба године најлепше доћи рано изјутра или предвече: сада је време мрешћења, па је према плићацима као у мравињаку: све кључа од риба које искачу из воде, понеке и на обали заврше. То траје до средине јуна, па је до тада и риболов забрањен.

Иначе, овдашњим рибљим богатством управља краљевачко газдинство „Србијаводе“, а дневна дозвола за пецање стаје 1.000 динара. Годишња чланарина у риболовачком друштву је 4.500 динара, а омогућава пецање на језеру Ћелије током читаве сезоне.

Међутим, проблем за риболовце који овде долазе из ближе и даље околине јесте то што готово да нема места где би одсели. Тек неколико мештана Ћелија издаје собе по цени од 300 динара по кревету, углавном у време кад се на језеру одржавају такмичења у спортском риболову. Она су овде честа: од локалних, преко регионалних до државних, а одскоро и балканских. За ту намену је уређена посебна риболовна писта.

На језеру није дозвољено купање, али, како нам кажу мештани, чим отопли, многи за ову забрану не хају. На обалама језера није дозвољена ни градња, па, ипак, пејзаж је прошаран крововима појединих викендица. Кафана има свуда у околним насељима, међутим, на јеловнику готово свих је печење, јагњеће или прасеће, а рибе на менију има тек ту и тамо.

– Много шта још мора да буде урађено да би ово језеро масовније било привлачно за туристе жељне одмора у миру и природи. Најпре, није решено питање отпадних вода, што је основно, нема ни уређених приступа језеру, шеталишта, одморишта...Снабдевање пијаћом водом је отежано јер су чести кварови на заједничком водоводу. Мештани, чија су имања потопљена, примани су на посао по фабрикама у Крушевцу по списковима које су правиле месне заједнице, па је мало ко остао да се бави производњом сира, кајмака, вина и ракије по којима смо били чувени. Како онда да нам дођу туристи – каже за наш лист мештанин Радојко Тамбурић и додаје да би за овдашњи развој туризма било добро када би се људи из ових крајева, који су у међувремену у фабрикама остали без посла, вратили на имања у својим селима.