Од стабла не видимо шуму

Писао сам већ на овом месту о оним „несрећним” коцкама на Тргу републике, па не бих више трошио речи на њих. Сада се наводно поправља то што није било добро урађено.

Поплочавање, или постављање коцке на Тргу, само је један лоше урађен детаљ (стабло), од којег не видимо целину (шуму). За комплетно пројектантско и урбанистичко решење Трга био је расписан конкурс на којем су победиле архитекте Зорица Савчић и Зоран Димитријевић. Сами су изјавили да није била реч по њиховом пројекту. У „Политици” је урбаниста Борислав Стојков, као основану и најважнију мањкавост онога што се ради, навео то што се паралелно са уређењем трга не решава и проблем саобраћаја, који је у наведеном победничком пројекту успешно решен. Значи, релевантни пројекти су бачени, а проблем није решен.

О Тргу Славија сам писао више пута у „Политици”. И ту је један наметнути детаљ фонтане (дрво) заклонио прави проблем Славије, а то је саобраћајно решење једне седмоструке колске и троструке трамвајске раскрснице (шума). За њега имамо урађен сасвим добар пројекат, још седамдесетих година прошлог века, који тај проблем решава успешно у два нивоа, како једино и може да се реши. И ти пројекти су бачени, а проблем није решен.

О пројекту „Београд на води”, о којем сам и ја, али и многи други, више пута писао, не вреди више ни расправљати, јер је већ толико забраздио и одмакао да му више нема ни поправке, нити повратка. Не увек, али у много случајева, и овде се расправљало о висинама објеката, о визурама на град, о запослености људи и грађевинске индустрије, о томе ко је купио станове, а ко није (стабло), а мали број озбиљних стручњака је рекао да се велики урбанистички пројекти реализују, не само финансијским, него и техничким средствима и параметрима (шума). Ако претпоставимо да ће финансије бити обезбеђене, а то су, не заборавимо, за цео пројекат око три милијарде евра(!), само је један урбаниста, арх. Бранко Бојовић упозорио на озбиљност потпуно поражавајућих параметара, од којих он истиче следећи: „Планирано је између 1,5 и два милиона квадратних метара пословног простора. Рачунајући на 15 квадрата по запосленом, то је 100.000 до 130.000 радних места у једној смени, односно 200.000 до 260.000 радних места у две смене. Ако трећину тога броја попуне Београђани, осталих 130.000 до 160.000 радних места попуниће се имиграцијом у Београд, односно редистрибуцијом становништва из унутрашњости. Просечна породица у Србији има три члана, што значи 390.000 до 480.000 нових становника у Београду. Београду већ недостаје 100.000 до 120.000 станова. Све ово значи даље пражњење Србије, односно стварање два гета – гета Београд и гета Србија. После реализације овог пројекта, прича о равномерном регионалном развоју Србије може бити намењена смо малоумним грађанима.” Овде проблем не да није решен, него ће резултат бити катастрофалан!

Мирослав Симеуновић Симеун,

архитекта, Београд