Бирачи са по пола гласа

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 1. јуна – Повици „правда” и „кривда”, аплаузи и звиждуци, јавни и тајни састанак надлежних, стотине демонстраната на улици растераних тек јаком кишом, гуркања, намигивања, чак понека суза у пуној сали. У таквој атмосфери је синоћ окончан састанак статусног одбора Демократске партије, чији су чланови донели одлуку која би могла да уђе у анале политичке магичне реалности и Гинисове књиге бизарности.

Решавајући спор између председничких претендената Барака Обаме и Хилари Клинтон, чланови тог тела постигли су „компромис” који је један од њих, Ален Кац, доживео као епизоду из познатог дела књижевне и филмоване фантазије, рекавши да се осећа као „Алиса у земљи – избора”. Једном од главних „сведока” Џејмсу Бланчарду је, пак, ситуација потврдила древну изреку хумористичке легенде Вила Роџерса: „Ја сам члан неорганизоване партије, ја сам демократа”.

Компромис, за који страначки шеф Хауард Дин сматра да ће допринети јединству сада ускомешаних партијских редова, заснован је на збирци „чуда”. Прво, надлежни одбор одустао је од примене правила које је сам прописао. Друго, признати су резултати избора који нису били регуларни. Треће, одобрени су гласови и претенденткињи која је кршила правила странке и претенденту који није учествовао на таквом изјашњавању. Четврто, у састав конвенције, која ће крајем августа одредити демократског председничког кандидата, накнадно су увршћени делегати из две савезне државе (које су одступиле од норми) али тако да сваки од њих располаже са само – пола гласа…

Да је овакав процес изведен у некој другој земљи, лако је замислити критике које би из Вашингтона пристигле. Није овде, међутим, недостајала ни самокритика. „Наш систем номиновања председничког кандидата је тотално ирационалан”, оценио је утицајни демократски сенатор Карл Левин. Многи се не слажу с њим и истичу да „нико нема тако отворен и динамичан систем изјашњавања као ми”.

Наведени куриозитети и противречности добили су предност у овом извештају, зато што је резултат изјашњавања „статутараца” само потврдио оно о чему се увелико већ писало: да је Обама у великој предности коју Хилари оспорава претежно очекујући „непредвиђене догађаје”. Синоћ је, укратко, одлучено да ће делегати из Мичигена и Флориде, чији су избори унапред били дисквалификовани због прекршаја страначког редоследа изјашњавања, моћи да одлучују, како је наведено, са по пола гласа. Таквим решењем, Клинтонова је смањила Обамину предност али јој нису испуњена очекивања да би могла да га достигне.

Два табора су се после дугог натезања, због којих је јучерашњи састанак статутараца, уз учешће званица и присуство бучне публике, потрајао десетак сати (од којих три, иза затворених врата у виду паузе за ручак), сложила да се признају резултати из Флориде (иако тамо нико од демократа није водио изборну кампању) где је Клинтонова „победила”. Спор око Мичигена је „решен” са изгледима да се – настави. Клинтонова је и тамо добила више делегата, али је незадовољна што је Обама (чије име није ни било на листићу) добио број делегата на основу процента оних који нису гласали за њу, па је стога најавила жалбу Одбору за акредитације, чији састанак се предвиђа тек за следећи месец…

Посматрачи се махом слажу да је постигнутим „компромисом” Обама, практично, добио „потврду” да Хилари не може да га стигне. Број делегата потребних за коначни тријумф је, додуше, повећан (према рачуници агенције АП) са 2.026 на 2.118, али је Обама задржао уверљиву предност над ривалком у односу 2.052: 1.877. Потребно му је, дакле, да за себе придобије још 66 делегата и суперделегата (функционера чији је статус независан од изјашњавања бирача).

Претпоставља се да ће, при том, бити важније придобијање суперделегата него исходи на преостала три гласања. Према „Вашингтон посту”: данас је у Порторику (где анкете дају убедљиву предност Клинтоновој) „на коцки” 55 делегатских мандата, а у уторак још 16 у Монтани и 15 у Јужној Дакоти (где је на оба места регистрована Обамина предност). Неопредељених суперделегата је знатно више – око 200, па предстоји заоштравање дуела за наклоност дотичних којима страначки лидери препоручују да „поштују глас народа”.

Више таквих гласова је такође освојио Обама, али Клинтонова калкулише да би могла да га у том погледу претекне (поготову ако јој прође жалба поводом Мичигена). Она такође настоји да увери како „има више изгледа од Обаме” у предстојећем финалном дуелу с републиканцем Џоном Мекејном, који тренутно „профитира” из „бескрајног” демократског двобоја.

Њен заступник је расподелу мичигенских гласова назвао „отимачином”. Неутрална чланица статутарног одбора му је, међутим, одговорила како је упамтила „мајчине речи” да „промена правила (на шта се нарочито ослањала Клинтонова) поготову усред или при крају игре, представља превару”…

Овако или онако, тек опет се испоставља да је у „земљи рачунице великих бројева” прилично тешко израчунати изборни резултат. Или, да парафразирамо једног покојног колегу: „Боре на њиховим (овдашњим) лицима откривају да је у току онај мучни процес који се код других зове – пребројавање гласова”.

Примећено је, уз остало, да је отегнуто усаглашавање статутараца, у хотелу из ланца „Мериот”, могло да потраје и дуже. Убрзало га је приближавање термина, кажу, за почетак нечијег свадбеног славља у суседној сали…