Чежња за духовним животом

У Америци постоји већа повезаност између православних цркава па се православље доживљава у његовој васељенској, универзалној димензији. А код нас се оно претежно дефинише кроз национално па онда хришћанско. Тај редослед је обрнут. Црква је прво хришћанска, православне провенијенције, а српска је сходно својој језичкој и културно-историјској традицији. Не може етницитет да је дефинише јер би онда изгубила смисао хришћанског, каже Милица Бакић Хејден, професор емеритус на Одељењу за религијске студије Универзитета у Питсбургу.

Наша саговорница је дипломирала енглески језик у Београду, докторирала је на Универзитету у Чикагу на Одсеку за јужноазијске језике и цивилизације, предавала је религије и културе Индије и Балкана. Тренутно пише књигу о хиндуизму, а разговор почињемо о њеном вишегодишњем истраживању женског монаштва у оквиру којег је обишла Гргетег, Градац, Раваницу, Жичу, Гомирје у Хрватској...

– Женско монаштво заживело је још у 12. веку, али је од 16. и 17. века било замрло, да би почело да се обнавља крајем 19. и почетком 20. века. Упознала сам монахиње које су се замонашиле непосредно пре или после Другог светског рата. Биле су принуђене да се после рата више баве физичким радом, обнављањем уништених манастирских здања и пољопривредом. Тврдиле су да су их ти физички послови ојачали и у духовном смислу. Потом су ту жене које су се замонашиле шездесетих и седамдесетих година прошлог века, из сеоских породица где је јасна хијерархија и лакше им је било да прихвате ауторитет. Оне које су се замонашиле деведесетих одрастале су у урбаним срединама и имају другачији однос према ауторитету и стога већи изазов да се прилагоде црквеној хијерархији. Неке су доживеле рат, санкције, апатију, хронични осећај бесмисла и у цркви су тражиле исцељење и духовно руковођење – каже Милица Бакић Хејден, додајући да од 1990. до 2010. има 20 одсто више женског монашења.

Било је и жена које су се, пратећи свој духовни развој, замонашиле након што су живеле у породици и оствариле каријеру. Као што је једна од њих рекла: „Време је да се мења крст”, кад чежња за духовним животом превлада. Монахиње из Жиче су испричале да људи махом мисле да су се оне разочарале и побегле од света, што је једна од предрасуда, а друга је да у манастир иду девојке које имају неки хендикеп.

–  Породица, поготово ако није била религиозна, драматично доживљава одлазак детета у манастир. Посебно мајке не могу да прихвате одлуку кћерки. Искусне монахиње кажу да није довољно да неко жели да се живи у манастиру, него треба да буде у стању да такав живот издржи. Када су моји студенти у Америци питали једног монаха која је разлика између живота у свету и живота у манастиру, он је казао: „Једина разлика је што се ми, када паднемо, увек дижемо.” Рекао је да њихова искушења нису увек видљива, него су на психолошкој равни и зато воде унутрашњу битку са самима собом. Упитан има ли разлике између женске и мушке духовности, један владика је одговорио да оно што је најчистије у монаштву јесте у женском монаштву, јер има мање амбиције да се напредује у хијерархији – каже наша саговорница.

– У манастиру живе и изузетно образовани људи, има и просечних, али и оних који немају духовну зрелост. Има и проблематичних, са нерешеним психичким проблемима. Манастирска средина их инспирише да се издигну изнад својих слабости – наводи Милица Бакић Хејден.

На Универзитету у Питсбургу, како додаје, феномен религије се много шире посматра. При факултету постоји Центар за проучавање свести и тај пројекат се реализује са медицинским факултетом, а научници који проучавају религије, у којима постоји нека врста контемплативне праксе (медитација, молитва), такође су укључени. Између осталог, истражују се промене које се дешавају у мозгу и целом организму у дубокој медитацији. Показало се да медитација има благотворно дејство и препоручује се за ублажавање хипертензије, у лечењу менталних обољења, за повећање концентрације.

–  Једна основна школа у Питсбургу, у оквиру експерименталне наставе, увела је период када деца седе и само прате своје дисање. Приметили су да се смањила агресивност код деце која су имала проблематично понашање – прича наша саговорница.

Она је један од аутора књиге „Антагонистичка толеранција”, о богомољама које су током времена мењале верску оријентацију – на пример у Перуу, где су Шпанци правили цркве на остацима храмова Маја и Инка, у Португалу где су синагоге постале џамије, у Турској, Индији и другим крајевима света.

Истраживала је и оријентализам на Балкану и реторику која је заоштравала односе између народа у Југославији супротстављајући европски север балканским јужњацима са познатим трагичним исходом.

– У Америци још постоји динамика Север-Југ. Са Трампом се јавља неоконзервативизам и идеја да је права Америка бела Америка, иако она никад није била само бела. То је толико нереално у овом тренутку када у тој земљи живе људи из свих крајева света и свих раса. И даље постоје класне и расне разлике, и све их је више. Амерички универзитети у овом тренутку живе од кинеских и индијских студената. Индијци у Америци су једна од најбогатијих и најобразованијих етничких група. Речено је да ће за десет година просечно име за лекара у Америци бити индијско. И данас мојим студентима који су рођени у Америци, чији су родитељи Индијци, лекари и инжењери, неко на улици зна да добаци: „Врати се одакле си дошао!”. Стање у Америци јесте сложено али су Американци у јавном дискурсу врло самокритични и осуђују такав говор и понашање. И Америка има свакојаке проблеме, али има стабилне институције. Могу на власти да се мењају демократе и републиканци али институције функционишу и обичан човек углавном може да истера правду за себе и нађе своје место под сунцем.