До 3.000 евра – мали судски спор

Све парничне судије у Србији имају више од половине предмета који се сматрају малим судским споровима, а то су они у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра. У пракси међутим, највећи број таквих спорова не прелази чак ни вредност од 100.000 динара. Није мали број ни такозваних багателних спорова – до 20 евра.

Форум судија Србије анализирао је укупно 600 спорова мале вредности у Србији – по сто из сваког од шест изабраних основних судова – у Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, Новом Пазару и Првом и Другом основном суду у Београду.

– Проценти кажу да су такозвани спорови мале вредности најзаступљенији у Основном суду у Крагујевцу – чак 85 одсто од укупног броја свих спорова, затим следе Први основни суду у Београду са 70 одсто, Ниш са 65, Други основни суд у Београду са 45, Нови Сад са 38 и Нови Пазар са свега шест одсто оваквих предмета – каже судија Небојша Ђуричић из Другог основног суда.

Иако ови спорови за грађане нису безначајни, закон налаже да би они требало да буду решавани брже, једноставније, по посебној процедури и с мањим судским трошковима, али то у пракси није случај. Често трају дуго, па трошкови премашују вредност спора у преко 80 одсто случајева где је та вредност између хиљаду и пет хиљада динара.

– Слично је и с предметима вредности спора између 5.000 динара и 10.000 динара. Како се вредност спора повећава, овај проценат је мањи, али никако занемарљив, па чак у трећини од укупног броја судских предмета у којима је вредност спора између од 70.000 до 80.000 динара трошкови поступка такође прелазе вредност предмета спора – каже судија Ђуричић.

Осим тога што грађане скупо коштају овакви поступци, суд свакако има много више посла. Анализа је показала да се само у 29 одсто случајева поступак оконча на једном рочишту.

– Због оптерећености судија, размак између два суђења може бити од три до шест месеци, тако да се на коначне пресуде чека јако дуго. Без обзира на исход спора, грађани морају да одреше кесу, јер минимални трошкови премашују 150 евра. Ако додамо и то да адвокати наплаћују најмање 6.000 динара за писање тужбе и за сваки излазак пред суд суд по 7.500 динара, као и да је је за судске таксе потребно издвојити од 2.300 до чак 20.000 динара, рачуница је једноставна – каже наш саговорник.

Осим тога, за многе грађане Србије 3.000 евра уопште није мала вредност, па Форум судија предлаже да се цензус спусти на 900 евра, односно вредност две просечне плате у Србији. Просечна нето зарада у Републици Србији у јануару 2019. године износила је 54.521 динар. Цензус за спорове мале вредности се може поставити у висини од око две просечне нето зараде што износи око 110.000 динара, односно око 900 евра, наводи се у истраживању.

Наводе пример Немачкој где се споровима мале вредности сматрају они где тужбени захтев није већи од 600 евра. У Чешкој је то 370 евра, а у Црној Гори 1.000 евра.

– Да би се одредио оптималан цензус у споровима мале вредности потребно је имати у виду с једне стране објективне параметре, као што су висина просечне зараде и куповна моћ становништва, а с друге стране субјективне ставове грађана о томе шта је мала, а шта је велика вредност. Независно од имовинске вредности, странкама је њихов спор највреднији. Ипак, цензус је код нас превисоко постављен па предлажемо да се смањи на 900 евра – каже Ђуричић.

Статистика о оваквим предметима у Србији је тешко доступна јер спорови мале вредности нису ни на који начин посебно обележени ни на омотима списа у судским писарницама нити и судском софтверу – такозваном АВП програму (програм за аутоматско вођење предмета). Истраживачи су их претраживали ручно, отварањем сваког предмета, да би видели колика је његова вредност, како је поступано и колико дуго је трајао спор.

– Ако бисмо до краја ове године изменили АВП програм, тако да можемо лакше да уочимо масовност малих судских спорова, онда бисмо на крају следеће године имали јасне показатеље и прецизну слику о броју и карактеристикама таквих спорова. У пракси судије поступају исто и с малим и с великим споровима, па је систем оптерећен и великим бројем старих предмета који имају малу вредност. Идеја је они имају једноставнију процедуру и да пресуде буду краће – каже Ђуричић.

Највећи број малих судских предмета су такозвани масовни спорови, као што су били случајеви војних пензија и вртића, у којима су тужени градови, општине, јавна предузећа или држава. Пракса је показала да су судови неуједначено поступали у масовним парницама, што опет доводи до повреде права на правично суђење, а због великог броја предмета и до повреде права на суђење у разумном року.

– Таква ситуација намеће питање да ли су судије недовољно ефикасне или се грађани превише суде. На то је тешко пронаћи одговор, готово исто као и на питање да ли је старија кокошка или јаје. Мислимо ипак да одговор лежи међу бројкама – каже Ђуричић. Бројке су резултат „Анализе спорова мале вредности” коју је Форум судија Србије ове године спровео уз финансијску подршку УСАИД-овог Пројекта владавине права. Циљ је да се повећа ефикасност у решавању „спорова малих вредности” и тиме допринесе побољшању резултата рада правосуђа у целини.