Сматрам се последњим Мохиканцем

Из Сингапура је право у Београд обавијен кошавом допутовао Шломо Минц, виолиниста светског реномеа. Недавно је прославио 62. рођендан и већ пет деценија свира најтежа и најлепша дела класичне музике широм света. После 13 година, колико је прошло од претходног гостовања код нас, велики музичар наступиће вечерас у 20 часова у Коларчевој задужбини, у друштву са изузетним пијанистом Итамаром Голаном. Минц важи за јединог наследника славног Исака Штерна, остварен је и као диригент, а ми ћемо сада први пут чути какав је и као композитор. Шломо Минц рођен је у Москви, преселио се у Израел када је имао две године и рано је закорачио у свет музике. Као једанаестогодишњак је свирао са Израелском филхармонијом и Зубином Мехтом. Дебитовао је у Карнеги холу у 16. години. Био је у жирију највећих музичких такмичења: „Чајковски” у Москви и „Краљица Елизабета” у Бриселу. Занимљиво је да није градио каријеру виолинисте освајајући награде на конкурсима. И данас изјављује да су такмичења катастрофа и за таленте и за жири и често служе да се педагози надмећу и препуцавају. А прихватао је да буде у жирију само ако је могао да буде председавајући и тако утиче на правичност у избору лауреата. Верује да сваки инструмент има душу. Зато је и учествовао у пројекту „Виолине наде”, посвећеном  инструментима који су припадали музичарима логорашима, погубљеним током Холокауста. У овој колекцији је 45 гудачких инструмената – виолина, виола, виолончела на којима се свира и данас на светским сценама. Ови инструменти су нека врста тестамента млађим генерацијама.

Поред виолинских соната Клода Дебисија, Сезара Франка и Јоханеса Брамса чућемо и једно ваше дело, када сте га компоновали и чиме сте били инспирисани?

Реч је о сонатини коју сам назвао „Четири омажа”, а написао сам је пре две године. Морам рећи да је инспирација била тренутна, при том сам имао мало слободног времена да експериментишем на компјутеру. Замислио сам ово дело као омаж другим композиторима, рецимо Паганинију итд. Заправо мучило ме је питање куда иде овај свет и први став сонатине одсликава ту моју конфузију. Баш како назив дела говори, од та четири омажа, сваки представља моје мисли о композиторима и стању света данас, са свим немирима и потресима. Надам се да ће се моја сонатина допасти публици, да ће видети себе у њој, као у огледалу и пронаћи срећан крај.

Гостовали сте и раније на овим просторима док смо били у некадашњој Југославији, каква сећања имате на нас и да ли познајете неке наше уметнике?

Не бих могао да кажем да поседујем велико знање о локалним уметницима, али веома ценим балкански и српски мелос, знам и за Горана Бреговића, а уживам и у духу ваше народне музике. Чега се још сећам? Пре рата који се код вас десио деведесетих година прошлог века, био сам диригент Израелског камерног оркестра, и сада се сећам последњег воза који је ишао из Хрватске у Србију, као и постојеће велике тензије и тога да смо били веома детаљно претресани на граници. То су та необична сећања која имам из тог периода.

У свет музике закорачили сте као вундеркинд, да ли је то била предност или данас сматрате да је ипак било прерано наступати на великим концертима у детињству?

Да, мислим да теоретски јесам био вундеркинд. Бити вундеркинд увек има и предности и мане, предност би била да је лакше остати то „чудо” (вундер) неки дужи период, због све те пажње која је усмерена на вундеркинде и због младости. Међутим мана би била што је тешко одржати дугу каријеру после тога, и то захтева другачији приступ. Сматрам себе срећником и последњим Мохиканцем, кад то кажем мислим на чињеницу да сам успео да покренем и створим своју каријеру без учествовања на великим такмичењима и да сам је после одржао овако дуго, последњих педесет година. И да још наступам.

Током живота човек се мења и није и не може остати исти, како се борите са собом другачијим и шта вам је у овом животном периоду најважније?

Да бисте трајали потребно је рецимо објавити нови компакт-диск. Али је веома важно осећати се остварено, устати без обзира на умор и старење тела, вежбати и припремати се најбоље што се може за следећи наступ. Све ово постаје теже и теже како године одмичу, тако да је потребна издржљивост. За мене је најбитније у овој фази да наставим да будем препознат као уметник кога публика жели изнова и изнова да слуша и који има нешто да јој каже, не речима, већ музиком.